U našoj književnosti malo je takvih reljefnih tipova i potpuno izrađenih portreta kao što je Čiča Jordan, jedan od najboljih i najjačih književnih kreacija Sremčevih. I kakvim su brzim i ovlašnim crtama naslikani u Zoni Zamfirovoj tipovi koji pre osam časova ujutru prolaze ulicom u Nišu.
U opisima sredine Sremac je isto tako majstor prvoga reda. Od njega ne treba tražiti opise prirode. Njega uopšte mnogo više zanimaju ljudi no mrtva priroda. On je varošanin i gotovo isključivo prikazivao je varoš. Kada ima da opiše selo i seosku prirodu, on je sasvim nedovoljan, to sam oseća, i zato opis okreće u šalu. U Maksimu on ovako veli: "Bio lep majski dan. Da mu je sam pesnik nameštao dekoracije i držao scenariju, ne bi, vala, lepši bio..." On se podsmeva onima koji su selo opisivali: "Kad pođemo povijarcem, onda vidimo u prisoju selo Maksimovo. Ovo nisam baš morao kazati, ali mi se nešto dopale reči: povijarac i prisoje, te mi zgodno došle da ih pomenem. Eh, šta ćete, sad je to u modi, pa neću ni ja da sam osim sveta". Jedan jedini opis prirode, koji valja i, to mnogo valja, to je opis jeseni u banatskom selu, u koji je Sremac metnuo svoje detinjstvo, evocirao doba kojega se sam sa dragom uspomenom seća.
Ali u opisima varoške sredine, onim detaljima i naturalističkim opisima sredine, koja po rečima teoretičara modernog naturalizma "određuje i popunjuje čoveka", tu je Sremac neuporediv obilnošću, snagom i impresivnošću svoje slike.
Isto tako realističan je dijalog njegovih ličnosti, njihovo govorenje čitavih fraza koje je pisac čuo u kafani i na ulici. Navoditi primere bilo bi izlišno i nemoguće, jer taj verni dijalog je jedna od osobina Sremčevih koja svakom i na prvi pogled pada u oči, i trebalo bi možda isto toliko hartije koliko je bilo potrebno za štampanje njegovih pripovedaka za navođenje njegovog čudesno verno uhvaćenog dijaloga.
Iz knjige Pisci i knjige IV
