Kompozicija tragedije ima svoje specifičnosti. Motiv je razvijan veoma postupno. Dramski sukob je unutrašnji, u samom glavnom junaku Hamletu, izazvan sumnjama koje potresaju njegovu dušu.
Tragedija ima dinamičan i upečatljiv izraz. Kroz metafore su konkretizovane snažne misli i osećanja. Stil je uzvišen i dostojanstven. Junaci govore odabranim i uzvišenim jezikom, kao ljudi koji su po svojim moralnim osobinama i svojim težnjama iznad običnih ljudi. Jezik je bogat i izvanredno osetljiv instrument koji registruje ne samo sadržinu nego i ritam misli. Tako skoro svi likovi imaju razgovetni i lični stil koji je usklađen sa situacijom u kojem se reči, izrazi i govor izgovaraju. Pesničke slike su u skladu sa onim što ilustruju.
Kroz tragediju se provlače i elementi komičnosti. To su slobodne šale, hvalisanje ličnom hrabrošću, smešne ljubavne zanesenosti, staračka brbljivost, ali i mladalačko nadmudrivanje i luckaste fraze. Na taj način se naglašava zaplet i tragedija glavnih likova.
Najvećim delom tragedija je pisana nerimovanim stihom, ali ima i proze. Stihovi imaju zgusnutu slikovitost - postojani lirski sjaj. Proza je potpuno u skladu sa dramskim situacijama, sa stalnim protivrečnostima u kojima se nalaze likovi.
Tragedija Hamlet, Vilijama Šekspira nosi u sebi antičku tragičnu verziju. Hamlet nije žrtva spoljnih i slučajnih okolnosti. On sam doprinosi katastrofi onim što jeste, svojim karakterom, svojom slabošću, "svojom tragičnom greškom". Time ovo delo ostvaruje nešto slično antičkoj, tragičnoj viziji: kada junak i genij malaksava i pada, iza toga stoji sudbina.
