Mišuka Nalimov, predvodnik plemstva "opuštenih brkova, volujskog, u tri reda, potiljka", samovoljan, razvratan, tupoglav i kukavica, ostaje u sećanju. Ne može se zaboraviti ni hromi spahija, knez Aleksej Petrovič, koji se srozava na "dno života", koji se vuče na kolenima do imanja da izmoli od žene oproštaj; ni general koji baca letinu u reku, ni prestonički dembel Smoljkov, ni nesrećne Sonječke i Katje. Tolstoj kao da je napravio bilans plemićke degeneracije, oskudevanja i propasti. On ne pripoveda o onima koji se degenerišu već o onima koji su degenerisani, ne govori o propasti koja preti nego o onoj koja je već nastupila. Njegovi zavolški romani, povesti i pripovetke su umetnički natpisi na grobovima, nekrolozi. Pred nama je panoptikum, groblje, živi leševi. "On (Mišuka) bio je strašan - toliko se bio podnaduo da je izgubio ljudski oblik. Olinjala lobanja mu je bila izgrebana, žuti kao puterom naliveni obrazi pokrivali su mu oči i nozdrve koje su se jedva videle. Ispod laktova i pozadi, pridržavajući potiljak, uz fotelju su bile ušrafljene drvene daščice na kojima je on, spustuvši otečene šake, visio kao ogromni brav. Disao je teško, krkljajući." (Mišuka Nalimov)
Takav ogroman brav koji se raspada bilo je u to vreme plemstvo; podržavali su ga samo veštački podupirači starog političkog poretka.
Plemići četrdesetih, šezdesetih i sedamdesetih godina, svesni svoje krivice pred narodom, zastupljeni su jadnim Ščepkinima koji samotno, prazno i dosadno dokrajčuju svoj vek usred hrpa prašnjavih knjiga u zabačenim sobama pokrivenim paučinom.
Iz eseja Aleksej Tolstoj (zbirka eseja Književni zapisi)
