U pesmi Boj na Čokešini opevana je neravnopravna borba srpske vojske koja je brojala trista tri hajduka, dok je Turaka bilo preko sedam hiljada. Ovakva neravnopravna borba zahtevala je krajnju postojanost, kao i spremnost na ličnu žrtvu. Međutim, u takvoj borbi se javljala i sumnja, kolebanje i strah. Gorski harambaša Ćurčija prosuđuje da ne treba da se sa malo vojske ulazi u boj sa nadmoćnom turskom silom i zato odbija da sa Jakovom Nenadovićem prihvati neravnopravnu borbu. Izgovarajući se da nije "drvo vrbovina" koje se može podmladiti posle seče, napušta ih sa družinom od oko trista hajduka. Jakov Nenadović mu bez ikakvog objašnjenja odgovara grdnjom i uvredom. Naziva ga "pržibabom" i kaže mu: "Lasno ti je, more, babe pržit u ponoći kad niko ne vidi." Osuduvši odluku Ćurčije da ne krene u boj, narodni pevač je osudio sve pojedince koji su visoke ciljeve oslobodilačke borbe merili ličnim interesima.
Posle odlaska harambaše Ćurčije, Jakov Nenadović se "prepanuo" i brzopleto predložio da se vojska ušanči u crkvi i suprostavi turskoj sili. Neravnopravan boj narodni pevač naglašava neodlučnošću braće Nedića koji stvaraju malo Kosovo. Nedići nisu stigli ni da se ukopaju, borili su hrabro sve do kasnih popodnevnih časova, kada im je ponestalo džebane. I ako mala srpska ustanička vojska, ali svakako hrabra i odvažna, pokušala je da se izbori sa silnom turskom vojskom. Neustrašivost i hrabrost ustanika prikazana je kao neukrotiva i nezaustavljiva silina. "A kad tanke puške izlomiše, svaki Srbin vata po Turčina... svaki Srbin mori po Turčina, a Srbina po dvadeset Turaka."
U boju na Čokešini "pogibe za trista Srbinja, a Turaka Janji donesoše pet stotina, onđe ukopaše". Jakov Ignjatović "na đogi uteče" i zareče se da se Ćurčija neće "nanositi glave" jer ih je izdao Turcima. Pesma se završava rečima: "A što reče Jakov ne poreče."
Vuk Stefanović Karadžić opisuje boj na Čokešini: "Uz lupu doboša, zveket talambasa i pištanje zurli, zapisali su hroničari, približavala se turska ordija. U zracima jutarnjeg sunca presijavalo se srebrom okovano oružje i svetlucala srma na dolama bosanske gospode. Pred ordijom Nožin aga i Derviš aga razigravaju vilovite arapske atove. Za to vreme iznad tihog potoka Vranjevca, ćutali su podgorski hajduci. Do njih levo i desno bili su tamnavski i pocerski ustanici. A kada se sunce visoko diže iznad cerskih ogranaka razviše se zeleni barjaci i duga kolona ordije razli se u šareni živalj. Alaknuše Turci i kad ugledaše busije, izvališe duge puške, isukaše jatagane i jurnuše uz brdo. Zaljulja se i Plibar barjaktar, ponosni junak iz Brčkog ali tek što obode vranca planu dževerdar Ante Damljanovića i slavni barjaktar klonu na grivi svog vranca. Pokolebaše se Bošnjaci. Ali sada se brzo povi njihovo desno krilo a ispred njih Hasa zvornički beg juri sa visoko podignutim bajrakom i ispruženom krivom džordom, pravo na Damnjana kod šanca. I kada već stiže na domet malih pušaka, planu Damnjanova šara i lepršavi bajrak pade na neku travu da bi na sebe dočekao junaka. Crn zagušljiv barutni dim sleteo je između boraca. Ostrvljeni Turci naleću na hajduke ali ih oni vraćaju složnim plotunima. Zašareni se polje mrtvim Turcima, ali i Srba je sve manje. Oni vide da se neće moći održati pa reše da krenu u poslednji juriš. Ali nestaje im i džebane, sve ređe seva plamen iz hajdučkih pušaka. A od Drine pišti turska hordija. Bošnjacima dolazi pomoć od Janje. Oni se u Čokešini kao pobesneli risovi baciše na hajduke i ustanike. "
