U prvoj strofi, pesnik metaforom ukazuje na boje fresaka u manastiru Manasija, plavo i zlatno. To su boje i srpskih i vizantijskih fresaka i imaju mitsko obeležje uzvišenosti, beskrajnosti i sveobuhvatnosti. Zlatna boja je na freskama boja ukrasa na odeći, simboliše svetlost uma i sunce, nosi sjaj duhovnog zračenja. Plava boja je nebo, sloboda, prostranstvo beskraja, radost daljine i nebesko carstvo. Plavo i zlatno spojeni zajedno su poslednji prsten vidika, koji simboliše predanost, veru i zaokruženost i poslednja jabuka sunca, koja simboliše život, sjaj oreola svetaca, svetlost uma i moći.

Zoograf, srednjovekovni slikar, koji je uglavnom oslikavao crkve, potpuno odan i predan svom radu, slika fresku na zidu Manasije. On ne čuje konjicu noći, kao ni turski ratnički poklič Alah il Ilalah. Iako se vojska osvajača, koja nosi zlo i smrt približava, "njegova kičica ne drhti i njegove boje se ne plaše". U bojama slikar vidi svetlost vere, a njegov pogled se gubi u sjaju i svetlosti stvaranja. Završavajući svoje delo on umire, a svetlost njegove duše ostaje pretočena u fresku. Iza njega ostaje njegovo delo, koje će pričati o njegovoj hrabrosti i hrabrosti njegovog naroda.

Pesmu Manasija prožima razmišljanje o odnosu života i smrti, kao i o sudbini čoveka u svetu. Pesničke slike koje stvara Vasko Popa u pesmi su veoma neobične. Njihovim povezivanjem pesma postaje nalik neobičnom prstenu koji blista verom, od predsmrtnog trenutka beskraja u prvoj strofi do trajne vizije beskraja u poslednjoj strofi.