Vuk Mićunović je otvoren i prostodušan, spreman na naivnu šalu, sujeveran i zaljubljen u gusle, a kada govori kao da seče sabljom. Osetljiv je na tuđi bol, ali se nikad ne predaje neodlučnosti i bezgraničnoj tuzi kao vladika Danilo, i ne muči sebe vrtlogom dubokih razmišljanja kao iguman Stefan.
Bez šireg obrazovanja, Vuk Mićunović na svoj način razmišlja o svrsi života. Zašto umreti kao nemoćan starac, kada se može večito živeti kao besmrtni Miloš Obilić. Oni koji umiru u borbi za slobodu "žertve su blagorodne koje prelaze s bojnijeh poljanih u veselo carstvo poezije, kako rosne svijetle kapljice uz vesele zrake na nebesa". Najveća vrednost čoveka za Vuka Mićunovića je njegovo junaštvo, ono je "car zla svakojega" i samo ono može junaku da obezbedi slavu među potomcima. "Blago onom ko dovijek živi, imao se rašta i roditi", klikće Vuk Mićunović.
Pred sobom Vuk Mićunović gleda širok put, sa koga ga nikakva sila na svetu ne može skrenuti. To je put pravde, na koju ne sme stupiti ništa što je nečisto, nesveto, neblagorodno, slabodušno i tiransko. On je čovek dela, navikao na borbu i strepi od mnogo mišljenja. Sve njegove misli upućene su na jednu stranu: kako će se što moćnije zaštititi pravda i kazniti nepravda, i on se i u snu bije sa Turcima. Smelost i um Vuka Mićunovića visoko cene crnogorski glavari. Kada im knez Janko priča kako je Vuk razgovarao sa nikšićkim kapetanom Hamzom Mušovićem, oni govore: "Mićunović i zbori i tvori Srpkinja ga jošt rađala nije od Kosova, a ni prijed njega!"
Vuk Mićunović je dinamični junak koji pokreće radnju u Gorskom vijencu i ubrzava istragu poturica. Od prvog trenutka razgovora o poturicama on ima jasan i beskompromisan stav i izjašnjava se prvi za istragu. Čuvši teške i sumorne reči zabrinutog vladike, na prvoj skupštini on ga hrabri snagom crnogorskog naroda koji se uvek prekaljivao u mukama i nevoljama, i kaže: "U dobru je lako dobar biti, na muci se poznaju junaci." Kada se nađe oči u oči s poturicama, mržnja prema izdajnicima gori u njemu i izbija u kratkim i oštrim aluzijama. Pri rastanku sa kavazima, on šalje veziru fišek baruta kao veličanstvenu i vitešku poruku i kaže: "Drž, ridžale, uzmi ovaj fišek, ponesi ga na poklon veziru i kaži mu da je to cijena koje drago glave crnogorske."
Lik Vuka Mićunovića odlikuje, akcija, gvozdena volja koja utiče na vođstvo i masu. On je na čelu akcije sve dok se ne zagazi u krv, a poslednje su mu reči "Kuni, serdare Vukota..." Kada se njegovo herojsko delo dovrši ne javlja se više ni njegov lik na sceni u Gorskom vijencu, ali kao svetlost i dalje osvetljava puteve ka slobodi naroda.
