Lik Grigorija Melehova iskrsava pred nama bogato obdaren ljudskom lepotom u jednom odlomku iz Tihog Dona. Konture njegovog lika slikovito se ocrtavaju kroz njegovo sećanje u noći obasjanoj ledenom zvezdanom svetlošću. Pred njim iskrsava ceo njegov život bogat bolom, a siromašan radošću, život ispunjen intimnim i moralnim problemima. On traži lepotu u ljubavi, ali je ne nalazi. Sećanje na voljenu ženu i izgubljenu ljubav za njega je bolno, a njegova verna žena Nataša samo na trenutke uspeva da u njemu probudi veru u ljubav. On teži spontano i često nesvesno idealu večne ljubavi.

Grigorije Melehov kao da teži nečem nedostižnom, nekom idealu čoveštva. U njemu se odvija dubok sukob i on je u bolnom i najčovečnijem grču. U raskoraku je sa vremenom, u sukobu sa sredinom. On ne može da veruje u daleke, plemenite ciljeve kada se do njih dolazi ratom i krvavo. U sudaru sa stihijom rata njegova ličnost se menja. Branio je kozačku čast, ali se nije mirio u duši sa besmislom rata. U njemu je bilo mnogo čoveštva i viteštva koji se potvrđuju i samouništavaju u ratu. Njegovu mržnju pobeđuje njegovo plemenito srce i on svom ljutom neprijatelju Stepanu Astanovu spašava život u borbi. Na zločine u ratu nagone ga okolnosti. U njemu postoji osećanje da je od sudbine osuđen najsnažnije i on se najhrabrije izlaže smrti, pokazuje ludu hrabrost, rizikuje, vrši kozačka junačka dela. I rat polako briše njegovu bolećivost prema čoveku, njegovo srce postaje grubo, gasi se životna radost. On postaje svestan čime je platio krstove, unapređenja i kozačku slavu. Savladan ratnom stihijom i on pada i gubi deo sebe i postaje njena žrtva.

Grigorije Melehov, lik iz romana Tihi Don liči na antičke epske junake. Njegova tragedija je iskonska tragedija seljaka, kozaka koji je dostojanstven i hrabar. To je i sudbina čoveka koji u sudaru sa stihijom rata strada. Njegova pojedinačna sudbina se utiskuje zauvek u sećanje i pretvara se u večni obrazac tragedije čoveka u ratu.