Tatjana Larina je odrastala i duhovno se razvijala u zdravoj seoskoj sredini, koju odlikuje patrijahalni način života. Ona se kao dete povlači u svet mašte i snova. Svoju sreću ne nalazi u dečjim igrama, već u pričama. Njena mladost je ispunjena nadama i najtananijim osećanjima. Ona čezne za nečim neobičnim, nestvarno lepim. Njena lepota izlazi iz snage njenih osećanja, plemenitosti i iskrenosti. Susret sa tajanstvenim Evgenijem Onjeginom za nju postaje sudbonosan i u njemu vidi ostvarenje svih svojih mladalačkih snova. Ona postaje nestrpljiva i piše mu pismo u kojem izražava svoja najdublja osećanja i veliku ljubav prema njemu. Na taj način ona krši društvene norme, običaje i pravila ponašanja. Evgenije Onjegin grubo odbija njenu ljubav. Ali, ni njegovo odbijanje, ni smrt Lenskog ne umanjuju snagu njene velike ljubavi.

Lik Tatjane Larine se preobražava posle odlaska Evgenija Onjegina. Ona polako napušta svoj svet mladalačkih snova i shvata da ne može svoj život da pretvori u dugo čekanje na Evgenija Onjegina. Nije postojala ni jedna jedina izgovorena reč koja je obećavala njegov povratak i suočena sa stvarnim životom svoje uzaludno čekanje prekida udajom. Od naivne, jednostavne devojke njen lik izrasta u zrelu jaku ženu. Zato ona ima dovoljno snage da odbije ljubav Evgenija Onjegina. Ona se svesno odriče dugo sanjane neostvarene mladalačke ljubavi zbog ponosa i svojih čvrstih moralnih principa.