Kad bih tvoj zagrljaj poželeo,
smišljao sam stihove.
Tumarao sam po sobi,
govorio ih u prazninu.
Ah, ti stihovi!
Ne behu baš mudri,
al' beše mnogo neumitne čežnje
i strasnih reči u njima.
Stiskala si mi dlanom usta
da zaćutim,
i uporno branila
iznenađene svoje uši.
A ja sam već bludeo vrhom jezika
ružičastim njenim zavojima
kao na lavirintu.
Na tvom srcu spavao
i nezajašljivo miris udisao
vrele puti.
Snovi, što se kradom bliže
da spavača spopadnu u mraku,
imali su boju tvojih očiju.
Bili su plavi.
A na čelo mi polako kapali
korali tvojih minđuša,
kao kapi pečatnog voska.
Kad danas u dlanove položim
ostarelo lice,
pod prstima jasno napipavam
obrise tvoje lobanje.
Nikad na nju mislio nisam,
ni glavu u dlanove spuštao.
A i zašto bih?
A strašna čežnja da se budi,
makar bez radosti, bez nade,
stalno prišiva crna krila
strahu od nepostojanja.
Ali kad zaista umrem,
iz tišine će gline,
još da u koracima tvojim
zajeca moja ljubav.
