Ali moja povest je meni važnija negoli nekom pesniku njegova; jer je to moja vlastita, a ona je povest čoveka - ne nekog izmišljenog, mogućeg, nekog idealnog ili inače nestvarnog, nego jednog istinskog, živog čoveka, koji je jednom postojao. Šta je upravo istinski živ čovek, to se danas svakako zna manje no ikada, te se zato ubijaju u gomilama ljudi od kojih je svaki dragoceni ogled prirode, koji postoji samo jedanput. Da mi nismo još nešto više nego ljudi koji postoje samo jedanput, da se može svaki od nas puščanim zrnom doista skloniti sa sveta, bez ikakva traga, onda ne bi više imalo smisla pripovedati priče. Ali, svaki čovek nije samo on sam, nego je on jedinstvena, sasvim osobita, u svakom slučaju važna i znamenita tačka u kojoj se pojave sveta ukrštaju samo jedanput na taj način, i nikada više. Zato je povest svakog čoveka važna, večita, božanska, zato je svaki čovek, dokle god živi i ispunjava volju prirode, izvanredan i dostojan svake pažnje. U svakome je otelotvoren duh, u svakome pati stvorenje, u svakome se izbavitelj raspinje na krst.

Iz romana Demijan