Vremenski tok romana Koreni obuhvata čitav jedan vek. U taj široki vremenski luk ugrađene su ljudske sudbine na osnovu kojih je građena slika srpskog društva XIX veka. Srbija iz romana je primitivna, hajdučka, guslarska, epska, na vetrometini Istoka i Zapada. Srpski narod opterećen mitskim predrasudama i hajdučki raspojasan je veliki deo svoje kolektivne, stvaralačke energije utrošio u politici, u borbi za vlast i oko vlasti koja je postala i strast i opsesija. U takvom društvu svaka generacija gradeći sopstveni život plaća velike dugove onome što nasleđuje od predaka. Nacionalne i porodične legende i mitovi su dati kao snažne, često i podsvesne pokretačke sile kreiranja ljudskih sudbina. To su snažni koreni iz kojih izrastaju ljudske sudbine.
Najmarkantniji lik iz romana je Aćim Katić, radikalski prvak, nadaleko čuveni političar i seoski gazda. On liči na dud koji prkosi vremenu, koreni su mu kvrgavi i žilavi. Koreni njegove sudbine su nastali na epskim tradicijama, na mitskom modelu hajdučkog harambaše kakav je bio muž njegove majke, Karađorđev četovođa Vasilije koji intenzivno živi u porodičnim legendama. Nacionalni ponos i njegova osećanja nacionalnog dostojanstva izražavaju se u veri da je njegov narod izuzetan. Kultove nacionalne mitologije i porodične legende on pokušava da usadi i u svoje sinove i na taj način ojača svoje korene. Te vrednosti on uzalud pokušava da razvije u Vukašinu. Vukašin postaje evropeizirani mladi intelektualac koji pokušava da raskine sa patrijahalnom, arhaičnom svešću i Srbiju okrene Evropi. Njegova ličnost se formirala i začela u patrijahalnoj sredini i on je trajno upio porodičnu i nacionalnu tradiciju. Zato je on stalno raspet, kao na krstu između svojih novih uverenja i tradicionalnih vrednosti u sebi. I on sam ne može da pobegne od svojih korena. Iako je prišao liberalima, on ipak u dnu duše ostaje vezan za očeve svetinje. U njemu traje miris suvog livadskog cveća u venčićima na zidovima. A to traje duže od pamćenja, i to su koreni koji zauvek vežu. I njegov drugi sin Đorđe, izvanredan posednik ostaje duboko vezan za svoje korene. On imponuje snagom i voljom, smislom za posao. U njemu je jaka čežnja za porodom, nagon za produženjem porodice. On je uspaničen od straha da u strašnoj epidemiji ne izgubi sina, za koga sumnja da mu je zaista otac, da ne ostane bez naslednika. On konačno prihvata sina koji nije njegov da bi produžio porodicu i da bi ojačao korene.
Roman Koreni Dobrice Ćosića je jedan veliki korak ka stvaranju prave svesti o tome šta smo mi učinili, šta se događalo sa našim narodom. On nudi i svoje vizije i rešenja za opstanak srpskog naroda. Dileme koje rešava postaju dilema niza generacija u istorijski nedogled.
