Tema pesme Barbara je večna tema poezije - radost i tuga, ljubav i smrt. Koristeći asocijaciju snažnih pesničkih slika pesnik pravi čudesni literalni kolaž. On vešto suprostavlja slike ljudske radosti i prizore rata. Najjednostavnijim rečima slika ljudsku sreću u tako banalnom prizoru kao što je susret sa nepoznatom devojkom jednog kišnog dana u Brestu, u ulici Sijam u kojoj su se sastajali ljubavnici i stajali na kiši. Kišu su zamenile bombe. Susret sa nepoznatom devojkom, jedan njen pogled i osmeh u njemu rađaju neizmernu sreću. A ta sreća je za njega samo jedan trenutak sadašnjosti za koji ne postoji ni prošlost ni budućnost. Susret sa ustreptalom, blistavom devojkom koja srećna odlazi sa nepoznatim čovekom samo za tren ga zablesne ljubavlju koja je neobjašnjiva, nesebična i koja ispunjava celo njegovo biće.
Pesničku sliku ljudske sreće i radosti zamenjuje surova igra strave i užasa koju donosi rat nad Brestom u ulici Sijam. Rat se pojavljuje kao metamorfoza kiše nad srećnim gradom, pljusak ognja, krvi i čelika nad ruševinama. Za pesnika u ovako apsurdnom svetu rat je najveća glupost i besmisao. On gasi zauvek ljudske živote i odnosi trenutke ljudske sreće i ljubavi. Slike rata su halucinantne, poetski snažno oblikovane. Pesma Barbara nosi u sebi dominantnu crvenu boju krvi. Ona boji kišu od gvožđa, vatre i čelika koja donosi smrt. Kroz nju kao anđeo leprša i raduje se nepoznata devojka dirljivo čedna i srećna. Ona u pesmi prerasta u univerzalni znamen - simbol lepote, sreće, ljubavi, radosti, ljudske nade.
Pesma Barbara Žaka Prevera je zvučna i puna ritma, odiše snažnim emocijama. U njoj se prepliću snažna, osećanja radosti i tuge. Iz nje izbija vera u ljubav, u ljude, u ljudsku sreću. I ta vera može da pobedi rat, nesreću i besmislenost razaranja.
