Sećam se, na primer, da sam ovde, ravno godinu dana ranije, tačno u ovo isto vreme, u ovaj isti čas, po ovom istom trotoaru, lutao tako isto usamljeno, tako isto neveselo kao i sada! I sećam se da su i tada mašte bile tužne, i mada i pre nije bilo bolje, ipak nekako osećam kao da je lakše i spokojnije bilo živeti, da nije bilo tih crnih misli koje su se sada privezale na mene; da nije bilo tih griža savesti, griža mračnih, tmurnih, koje sada ni danju ni noću ne daju mira. I pitam se: gde li su te mašte? Vrtim glavom i kažem: kako brzo lete godine! I opet se pitam: šta li si uradio sa svojim godinama? Gde si sahranio svoje najbolje vreme? Jesi li živeo ili nisi? Pazi - kažem sam sebi - pazi kako u svetu postaje hladno. Još će proći godina, i za njima će doći sumorna samoća, doći će sa štakom starosti koja se trese, a za njima tuga i klonulost. Izbledeće fantastični svet, obamreće, uvenuće mašte, i opašće kao žuto lišće sa drveća... O, Nastjenjka! Tužno će biti ostati sam, sam potpuno, čak nemati za čim ni zažaliti - ni za čim, baš ni za čim... jer je sve, sve što sam izgubio sve to, bilo ništa, glupo, savršeno ništa, bilo samo jedno maštanje!

Iz romana Bele noći