Priča o kmetu Simanu počinje opisom pucnjave "kakvu dotad nije čulo bosansko uho", a završava se najavom smrti koja samo što nije došla na "Kozijoj ćupriji". Između njih je smeštena teskobna čovekova sudbina, mukotrpno čovekovo stradanje. Iznad te sudbine, iznad tog stradanja lebde utvare, pravda i pravo.

Kmet Siman je mislio da je dolaskom Austrougara u Bosnu prošlo vreme aga, "carskog pisma" i "seferske naredbe". Pošto je smatrao da će promena vlasti doneti i promene o nametima kmetova suprotstavlja se svom agi, Ibragi Kološu i ne želi više da mu daje trećinu roda. Zato kada aga dolazi kod Simana da "što je njegovo šljiva smiri", da mu da trećinu roda, Siman koji leži ispod šljiva, ne želeći da ustane odgovara: "Nisi moro dolaziti. Šljive su mirne, a koliko ih bude trebalo smirivati, umijem ih i ja smiriti." Siman odbija da plati trećinu agi i kaže mu da sam ubere ako želi, a da mu on sigurno neće dati. On kaže: "Vi ste nas jahali 400 godina, e sada ćemo mi vas jahati 400 godina, a za onih ostalih 400 godina ćemo se dogovoriti." Posle toga u Simanovom domaćinstvu sve kreće nabolje, bolje su jeli i živeli.

Kada mu se kmet Siman suprotstavio i nije mu hteo davati trećinu, aga Ibraga Kološ ga je tužio sudu. Zakoni su bili i dalje u paragrafima "seferske naredbe", bez obzira gde je pisana, u Carigradu, ili u Beču. Sud je doneo odluku da Siman plati veliku odštetu, što on odbija, i završava u zatvoru.

U kmetu Simanu se skupila "gorčina stotine hiljada ljudi i desetina pokoljenja". On je želeo da za dušu svih svojih mrtvih skine agovski jaram sa sebe, da ono što je njegovo bude samo njegovo i da ne mora nikome ništa da daje. Mislio je da će pod okriljem nove vlasti dobiti ono u šta je verovao da treba doći, a dobio je ono što je došlo. Tako Simanova pravda postaje opsena koju niko ne želi da čuje, ni da je razume. U traženju svoje pravde on prolazi stradiju od nečega do ničega. Misleći da je u pravu iz dana u dan provodi vreme na raznim suđenjima. "On nije mogao da uvidi, a i kad bi na mahove uviđao, nije hteo da prizna da se prevario i nije mogao da se zaustavi, nego je išao za svojom strašću dokraja." Oduzeto mu je imanje, dvoje dece umire od difterije, žena se razboljeva i sasuši od žalosti, a zatim odlazi u rod. On postaje pijanac i prosjak, i "živi dalje još crnji, ogorčeniji i zapušteniji".

Slika Simanovog mirnog ležanja u šljiviku ispod punih krošnji plavog roda, završava se na terasi mehane pokraj Kozije ćuprije uz Salihbega Hasimbegovića, stradalnika tog vremena. Obojica nisu shvatili da svet funkcioniše po principu - Ono što hoće ljudi, to i vreme trpi. Niti je bilo vreme, niti su to ljudi hteli. Njihova stradija se jedino mogla dovoljno dobro čuti kroz ispijene čokanjčiće rakije i gudalo gusala koje je sa sobom nosio kmet Siman. Ali, pijanog čoveka niko ozbiljno ne gleda, jecaj gusala retko ko sluša, i njihove noći uvek su se završavale na isti način i bile su sve bliže smrti. "Mehandžija zatvori kapke na prozorima, zamanda vrata i legne da spava, a bega i Simana, pošto naplati piće, ostavi tako na terasi pored reke, kao ljude bez reda i ugleda, o kojima ne mora naročito računa voditi, kojima se ne zna ni vreme ni mesto - i koji će uskoro, jedan pre, drugi posle, tako i skončati jednog dana, negde na klupi, uz mehanski zid."