Kesten je u gradu, otrgnut od prirode, u veštački napravljenim drvoredima, zarobljen ulicom i čovekom. Zarobljen asfaltom i betonom on deli čovekovu sudbinu u gradu. Njegovo lišće su "zelene novčanice" koje ulica ispija. Umesto pravih gnezda, "pištaljke zvončad i trube u krošnji mu gnezda svijaju". Samo njegov koren nije ugrožen, jer je ispod zemlje, i omogućava mu da sanja da je ponovo u šumi. I on "živi od pustolovina svojih nedostižnih korena i od divnih uspomena na iznenadne noći". I niko ne zna gde ide kada nestane iz ulice. Ali, svako jutro se vraća "iz šume iz koje bi se izgubio" u stvarnost, "u drvored na svoje mesto", u stanje koje mu je odredio čovek.
Kesten u pesmi Vaska Pope je personifikovan, ponaša se kao ljudsko biće: ima prste, sanja, živi od pustolovina, ima divne uspomene. U njemu je simbolično prikazana neostvarena čovekova sudbina. Kesten je u raskoraku sa sobom i svetom. On želi da menja i sebe i svet, želi da bude slobodan, ali ne može da pređe granicu koja ga odvaja od slobode.
