Ana Karenjina je dama iz najvišeg petrogradskog društva, mlada žena izuzetne inteligencije, obrazovanja, čitalac engleskih romana i pisac knjiga za decu. Bila je veoma lepa, graciozna, elegantna, sa divnim osmehom na licu. Udala se bez ljubavi za mnogo starijeg visokog državnog činovnika, Alekseja Karenjina, moćnog, hladnog čoveka bez strasti. Mnogo godina sa Karenjinom ukazuju na njenu sposobnost da igra ulogu kulturne, prelepe žene, društvene žene i domaćice sa velikim dostojanstvom i gracioznošću. Njihov društveni život i briga o sinu izgleda da su joj u početku bili dovoljni. Njen lik je bio veoma blizu ideala supruge ruskog aristokrate XIX veka.
Anin put u Moskvu, gde dolazi radi pomirenja brata i njegove žene menja njen život zauvek. Ona upoznaje mladog oficira, zgodnog i šarmantnog grofa Alekseja Vronskog. Na prvi pogled, ona je u stanju da porekne svoja osećanja za Vronskog, podsećajući sebe na svoje bračne i društvene odgovornosti. Međutim, ona ne može da sakrije svoju ljubav od muža, koji je rukovođen samo moralom, razumom i društvenim običajima. On guši želju za osvetom nevernoj ženi i njenom ljubavniku i apeluje na njenu ispravnost. Ana, međutim odbacuje zahtev Karenjina da ostane s njim, da bi se jednostavno održavao spoljašnji privid netaknutog braka i porodice. Nju plaše licemerje i dvoličnost, i u potrazi za čistom srećom, iako svesna da je neće naći, i da će biti osuđivana ostavlja svog muža i sina da bi živela sa svojim ljubavnikom. Anino odbijanje da izgubi svog sina Serjožu je jedini razlog odbijanja ponude Karenjina da prihvati razvod, čak iako bi joj taj razvod dao slobodu.
Anu Karenjinu aristokratsko društvo, koje ju je nekada glorifikovalo osuđuje i smatra krivcem za skrnavljenje braka i porodice. Ona postaje žrtva tradicionalnog ruskog patrijahalnog sistema i njegovog duplog standarda za muške i ženske preljube. Njen brat Stiv Oblonski, koji ima daleko slabiji moral, nikada nije ni prekoren zato što je ženskaroš, a Ana je osuđena na socijalno progonstvo i samoubistvo. Njoj se ne može oprostiti, zato što javno priznaje i pokazuje da ne može živeti u lažima u kojima celo društvo živi. Iako osramoćena, ona ostaje plemenita i ipak divna, i usuđuje se da se suoči sa visokim društvom Sankt Peterburga. Ona odbija izgnanstvo na koje ju je ono osudilo i ide u operu, iako vrlo dobro zna da će se susresti samo sa prezirom i podsmehom. Njeno izgnanstvo iz aristokratskog društva postaje postepeno simbolično odbacivanje svih društvenih konvencija koje se tradicionalno poslušno prihvataju. Ona do kraja insistira na tome da samo sledi svoje srce.
Ana Karenjina i Aleksej Vronski žive zajedno u vezi, u kojoj imaju dete. Ali, Ana je duboko zabrinuta zbog gubitka svog sina i društvenog položaja, i oseća da se Vronski umorio od nje, ali je i dalje sa njom samo zbog osećanja dužnosti. Nju brine najviše zato što je on više ne voli. Za nju je ljubav sinonim života, i to ljubav prema muškarcu, i kada je ta ljubav prestala, ona gubi i razloge za život. Svesna da ga opsesivno voli pomišlja na samoubistvo, da bi dokazala svoju veliku ljubav i kaznila ga. Svoj život završava tragično, bacanjem pod lokomotivu koja juri, dok moli Boga za oproštaj. Način na koji je njen život završen simboliše uspon i pad njenog celog života. Njen slom je i rezultat jednog lažnog morala društva, koji guši prave ljudske nagone i želje, a čiji je i sama deo.
