Suvišan sam i nepotreban društvu koje nastaje i nisam nesrećan zbog toga, jer društvo koje se stvara "tranzicijom" u "divlji kapitalizam" danas ne smatram svojim. Nisam smatrao svojim ni društvo u kome sam živeo od svoje četrdeset i pete godine, ali sam u njemu mogao da budem pisac. U svetu koji se kalendarski označava kao treći milenijum ja ne želim da budem pisac i ne mogu da budem pisac.
Montenj: "Nije loše roditi se u veoma iskvareno doba, jer u poređenju sa drugim vi za male pare postižete da vas drže za vrla čoveka."
To se i meni dogodilo. Ja sam, bez velike žrtve i bez izuzetnih sposobnosti i vrlina, bio sabirna opoziciona figura u mojoj generaciji u titoizmu. Bio sam to više od dve decenije. Zato i nemam pravo na nezadovoljstvo što sam danas pisac i čovek koji se najviše osporava. Time se ostvaruje neka pravda; to je neka sudbinska ravnoteža i neminovnost dijalektike istorije i kulture posebno.
Montenj: "Pre bih pustio da poslovi krše vrat nego da ja prekršim svoju reč njima u korist. Jer, što se tiče te nove sposobnosti pretvaranja i licemerja koja je danas na tolikoj ceni, ja je smrtno mrzim; i od svih poroka ne vidim nijedan koji do te mere svedoči o niskom podlom srcu. Prerušavati se i kriti pod maskom, i ne usuditi se da se pokažemo onakvi kakvi jesmo, dokaz je strašljivosti i ropske naravi. Na taj način se ljudi kod nas navikavaju na podmuklost: pošto su naučili da govore neistinu, oni se ne ustručavaju da pogaze svoju reč. Plemenito srce ne bi trebalo da bude u opreci sa svojim mislima, već da želi da se pokaže do najiskrenijih dubina. Ili je u njemu sve dobro, ili bar sve čovečno."
Iz knjige U tuđem veku
