Od 1905. do 1911. godine, s povremenim kratkim prekidima Milan Rakić je proveo u konzulatu u Prištini. Tu upoznaje mnoge spomenike srpske drevne kulture i književnosti. 1906. godine on piše iz Prištine: "Sa očajanjem mora čovek misliti na budućnost našega naroda, ako nam stanje potraje još koje vreme. Sa svih strana čuju se glasovi očajanja, pa i od onih koji su tu da pomognu stradalnicima. Jadna pomoć... A ja sam uveren da je za ovakvo stanje kriv naš zločinački nerad."
Rodoljubje u pesmi Na Gazimestanu izvire iz srpske istorijske prošlosti i Kosova kao simbola i kao legende. U Kosovskoj bici "silni oklopnici, bez mane i straha", "jurnuše tada u oblaku praha". Njihovom pogibijom se "survalo" srpsko "zaljuljano carstvo", a Kosovo postade "kosturnica strašna i porazom slavna". U junaštvo i svesno žrtvovanje kosovskih junaka uvirali su ljubav i divljenje potomaka prema precima. Istovremeno, oni opstaju, i postaju nepresušni podstrek novim generacijama da osete sopstvenu snagu, da stvaraju nove ideale, nove poglede i nova dela kojima će obeležiti svoje doba. U poslednjim stihovima pesnik naglašava da je spreman "kad dođe do poslednjeg boja" i "neozaren starog oreola sjajem" da i život "znajući šta daje i zašto ga daje".
Misao i saznanje su pokretači rodoljubivih osećanja u pesmi Na Gazimestanu. Rodoljublje Milana Rakića je otmeno i plemenito, prožeto diskretnošću i pogledima modernog mislioca. Jovan Skerlić naglašava da "svesnu, razumnu ljubav prema svome narodu niko nije bolje izrazio no Rakić, u pesmi Na Gazimestanu".
Smatra se da se nijedna rodoljubiva pesma Milana Rakića, po svom društvenom značenju i neposrednom uticaju ne može uporediti sa stihovima iz Gazimestana. Isidora Sekulić ih je označila kao signale i pečate: "Kada se navede: Ja ću dati život, otadžbino moja, /Znajući šta dajem i zašto ga dajem, onda svi vidimo kamen međaš na prelomu istorijskih vremena pijemontske Srbije."
