Naziv pesme Nirvana ukazuje na ništavilo koje je suprotstavljeno postojanju. Pesnik doživljava vreme kao bezdan nebića, kao prošlost bez sadašnjosti i budućnosti. Početak pesme daje ton pesnikovog shvatanja i vremena, u kome je živeo niz godina, pre nego što su Prvi svetski rat i događaji iz njegovog privatnog života dali nov pravac njegovoj poeziji.
U pesmi Nirvana tokom noći pesnik sreće duhove iz prošlosti, dolaze mrtvi, "mrtve duše". Pohode ga: usahla mora bez vala i pene, mrtvi vetrovi, nova groblja, vekovi stari, "mrtva ljubav iz sviju vremena", sreća i san mrtve ruže. Njegov san se pretvara u noćnu moru, pun je vizija iz prošlosti, iz proteklih dana. Svemir je zaustavljen, a mrtav vetar što duva s gora se trudi da ga pokrene. Iz svakog ugla vreba smrt, osećaju se "mrtvi mirisi", "mrtav vetar" duva u lice i iščezavaju svi znaci života. Pesnik se više ne seća onoga što je bilo. Oko njega izlaze mrtve stvari, a on je nepomičan pred navalom nebića. Nirvana postaje simbol smrti i ona je "bez oblika, bez sreće, bez jada, pogled mrtav i prazan duboko". Njen pogled, "k'o kam da je neki" pada na pesnika, njegove snove, budućnost i ideje. A pesnik je u ovom životu samo boja, prolaznosti stvari. Zato se svojom smrću u snu seli u večno, u nirvanu, i tako zamenjuje prozaičnost zemaljskog života. Tako nirvana zapravo postaje život koji živi i koji ga okružuje, mrak koji ga gleda i koga gleda. Na kraju svega je ponovni povratak u nebiće, tonjenje u bezdan vremena protiv kojeg se ljudsko osećanje uzalud bori.
Pesma Nirvana Vladislava Petkovića Disa iskazuje njegovu lirsku metafiziku. Ona oscilira semantički između ništavila smrti i identifikacije sa apsolutnim, sna i erotske ekstaze, raspada u ništavilo i stapanja sa apsolutnim.
