A ipak, šta je trebalo da činim? Ta on je želeo da prečistimo račune u gorkoj zbilji i temeljno doposletka, i tako je u svakom slučaju moralo loše ispasti po mene, bilo po telo, bilo po dušu, i možda je pre trebalo da žrtvujem telo no da se zanavek ogrešim o njegov nos. Ali, šta ja mogu kad se moje životne sile tako izvanredno usredsređuju u borbi? Brat Klamadeks iz manastira, koji mnogo ispituje prirodu i u tome potajno ide do čarobnjaštva, ima jedno izbrušeno sočivo, koje toliko sabira sunčeve zrake u svojoj žiži, da se ruka kad ga držiš nad njom mora naglo trgnuti, pogođena žarkim ubodom, a ako ga držiš nad hartijom ili suvom travom, oni će zatinjati, dobiti mrku boju, zadimiti se i rasplamsati u vatru - sve samo usled usredsređivanja. Tako je sa mojim silama u borbi, i tako se, nažalost, Flanov nos slomio - znao sam ja to unapred, štaviše, čim me je naterao na ljuti dvoboj, znao sam to sa izvesnošću i trebalo je, verovatno, da ga opomenem, ali pri njegovoj zadrtosti ni to ne bi ništa vredelo. Šta sad da činim? Da se najpre ispovedim opatu? Ne, bolje da krenem u stopu za Flanom i da se, koliko mogu, izvinim pred roditeljima."
Iz romana Izabranik
