Roman Derviš i smrt svoju tragičnu priču plete oko nesrećne sudbine Haruna, brata derviša Ahmeda Narudina, koji zamerivši se vlastima u kasabi biva osuđen bez saslušanja i zadavljen u zatvoru. Od trenutka kada mu je brat uhapšen do ličnog tragičnog kraja Ahmed Narudin kazuje celu priču. On se predaje bolno i istinito sebi. On priča, razmišlja, suočava se sa sobom i sa drugima.

Hapšenje brata zapalilo je u Ahmedu Narudinu iskru nemira i narušilo njegovo filozofsko spokojstvo. Fanatičan, Božji sluga, zagledan u kaligrafski ispisane stranice verskih knjiga živeo je u uverenju da je život izvan manastirskih zidova isto tako lep i harmoničan kao što je propovedala njegova vera. Došavši do zaključka da je dogma slaba odbrana od života, pošto ga život saseće u samoj ličnosti Narudin pobunom istiće vrednost ličnog stava, uverenja, svoga ja. On osuđuje okrutne i nepravedne mehanizme vlasti. Njegovo osećanje pravde i morala buni se protiv hladne bezdušnosti poretka. Shvata da je čovek koji ćuti odgovoran za ono što se događa, preuzima svoju slobodu i svoj rizik. Boreći se protiv vlasti i sam greškom postaje vlast, ali i njegova žrtva. Uništen je metodama čudovišne vlasti kojima se i sam služio da bi zadovoljio ne samo pravdu, nego i svoju mržnju.

Iz romana do nas dopire snažan ton poniženog i obespravljenog čoveka, ugnjetenog, otuđenog i nemoćnog da nešto promeni u svom životu i svojoj sudbini. Pred nama se zlopati jedan svet, jedan čovek, nemoćan, spreman na podvig koji neće uspeti da izvede. On pokušava da savlada svoju otuđenu svest. On se traži u pepelu detinjstva, u vremenu koje je proteklo, u meditaciji, izvan i iznad vremena. On pokušava da svom životu i postojanju da ličnu, jedinstvenu dimenziju, da se potvrdi delom. Suprostavljen svom vremenu, u naporu da savlada životne izazove i dosegne autentičnost i slobodu on postaje simbol patetičnog vapaja čoveka za odbranu individualnosti ličnosti. On afirmiše vrednost lične svesti i odgovornosti, a ispitujući svoju svest i savest dovodi u pitanje svest i savest svakog otuđenog društva.

Roman Derviš i smrt Meše Selimovića, prerasta vreme i prostor konkretnog lokaliteta o kome govori. On odiše poezijom melanholičnog postojanja, poezijom življenog života. Nemir života i preobražaj ličnosti učenog derviša Ahmeda Narudina sadrže osnovnu poruku romana. Roman poručuje da je čovekova sudbina u samopotvrđivanju kroz borbu i osvajanju novih, makar i najsitnijih prostora slobode.