Pesma Labud počinje stihom: "Zar ovaj nedužni, živi i prekrasni dan". Labud je uhvaćen u ledu jezera i gleda u njega nadmeno i oholo. "Negdašnji se Labud sjeća, ali kasno: divan je, no zaludu slobodu on htjede." Njegova silueta je snažna, krasna i živahna, ali je sada sprečena da živi, i slobodno izražava mišljenje. Labud je simbol pesnika koji je sputan u stvaranju i slobodnom mišljenju, a njegovo zaneseno krilo je stvaralački zanos pesnika. Zaleđeno jezero, mraz i inje simbolišu građansku sredinu, društvo koje ga sputava. Labud uzalud pokušava da se oslobodi ledene tamnice koja ga okružuje, i tlo mu predstavlja prepreku. On oseća užas tla, društva kojeg pokušava da se oslobodi. Pokušava da strese smrt, da se oslobodi, da poleti. Svakodnevno postojanje predstavljeno zimom slomiće život pesnika koji ne ume da peva u svojoj agoniji, kao labud. Ni labud u pesmi nije stigao da se oglasi najlepšom pesmom pred smrt. "Ukočen u hladnom snu prezira spava zaodenut Labud, izgnan beskorisno."

Pesma Labud Stefana Malarmea je hermetična i ima posebno istaknutu muzikalnost. Labud prikazuje simbolično tragični rascep između poezije i života. Labud se pojavljuje u beloj agoniji, postaje simbol pesnika, ali i osobena poetska reč.