Pero
Pravda i krivda
Vuk Stefanović Karadžić narodnu bajku Pravda i krivda objavljuje u Srpskim narodnim pripovetkama 1853. godine u Beču. Tok bajke usmerava i vodi naivna moralnost po kojoj nepravda mora da bude ispravljena, a pravda mora da trijumfuje. U njoj se poništava stvarnost u kojoj su uspostavljena narušena moralna načela i oblikuje novi pravedan svet.
Johan Volfgang fon Gete - Čovek je tako prolazan
- Sve si, i u svemu. Prijatelji tvoji te poštuju! Često si njihova radost, a tvome srcu se čini da bez njih ne bi moglo ni postojati; pa ipak... da ti sada odeš, rastaneš se s ovim krugom, da li bi oni, i koliko bi dugo osećali prazninu koju bi tvoj nestanak ostavio u njihovoj sudbini? Koliko dugo?
Lastavica i vrana
U basnama antičkog grčkog pisca Ezopa česti junaci su ptice koje slikovito prikazuju ljudske karaktere. U kratkoj basni Lastavica i vrana kroz raspravu dve ptice oko toga koja je lepša naglašava se da je dugovečnost korisnija od lepote koja kratko traje. Takođe, naglašene su i ljudske osobine hvalisavost i sujetnost nasuprot skromnosti i racionalnosti.
Nije vjera tvrda u jačega
Narodna basna Nije vjera tvrda u jačega je veoma kratka. Glavni likovi volovi predstavljaju lakoverne ljude, a vuk predstavlja gramzivog lukavog čoveka koji bez milosti izneverava obećanja i dogovore. Sudbina volova oblikuje snažnu opomenu. Naravoučenije je uključeno u celinu basne i funkcioniše kao poslovica, kao efektni sažetak važnog životnog iskustva.
Zlatoruni ovan
Narodnu bajku Zlatoruni ovan je zapisao Lazar Marjanović, grčki učitelj u Zemunu, i poslao Vuku Stefanoviću Karadžiću koji ju je uvrstio u zbirku Srpske narodne pripovetke i objavio u Beču u štampariji Jermenskog manastira 1853. godine. Njena osnovna poruka je da se slab, nejak, obespravljen, marginalizovan čovek koji je u bajci predstavljen u liku siromašnog mladića može uzdići i pobediti svoje neprijatelje. On rešavanjem teških zadataka dokazuje svoju vrednost i biva za to nagrađen na kraju rukom careve kćeri.
Samjuel Tejlor Kolridž - Poezija je "tkivo od kojega je naš život stvoren"
Poezija je jezik mašte i strasti. Ona se odnosi na sve što stvara ljudskom duhu neposredno zadovoljstvo ili bol. Ona je bliska ljudskom srcu i poslovanju, jer predmet poezije može biti samo ono što im je tako neposredno blisko, u najopštijem i najrazumljivijem obliku. Poezija je sveopšti jezik kojim srce opšti sa prirodom i sa samim sobom. Onaj ko prezire poeziju ne može mnogo poštovati ni sebe ni ma šta drugo. Ona nije samo tašta veština (kao što neki misle), bezvredna zabava nekolicine dokonih čitalaca ili časova odmora - ona je bila trud i radost čovečanstva u svim vekovima.
Pesma o starom mornaru
Pesma o starom mornaru (The Rime of the Ancient Mariner) se često smatra prekretnicom moderne poezije i začetnicom književnosti britanskog romantizma. Napisao ju je engleski pesnik Samjuel Tejlor Kolridž 1797-1798. godine. Objavljena je 1798. u prvom izdanju Lirskih balada, a zatim je revidirana i objavljena 1817. godine u verziji koja je danas popularna. Pesma je u narativnom stihu koji podseća na baladu, prožeta sujeverjem i natprirodnim slikama sa snažnom moralnom porukom koja je naglašena metaforom albatrosa.
Oskar Vajld - Život nas obmanjuje senkama, kao veštak iza kulise lutkarskog pozorišta
ERNEST: Jadni život! Jadni ljudski život! Zar te se ne doimaju čak ni suze, koje su deo njegove biti, kako nam kaže rimski pesnik?
GILBERT: Bojim se da su me se isuviše rano dojmile. Kad pogleda unazad, na život koji je bio pun nabujalih emocija i zažarenih trenutaka zanosa ili radosti, čoveku se čini da je sve to san, iluzija.
Zevs i pčela
Basne antičkog grčkog pisca Ezopa nisu tipični grčki mitovi o bogovima i herojima, iako bogovi mogu da budu glavni likovi u njima. Basna Zevs i pčela ne odražava religioznu temu u potpunosti i Zevs nije predstavljen kao transcendentno dobro izvan svakog ljudskog nadzora, a pčela ima obavezu da ga poštuje i pokorava mu se. Moralna pouka basne ističe da u molitvama i preklinjanjima niko ne bi trebao poželeti zlo.
Henri Miler - Svaki je čovjek kovač vlastite sudbine, i to na vlastiti način
Ponekad, kad prelistavam bilježnice, kad samo vidim popis imena o kojima sam sve mislio pisati, spopadne me vrtoglavica. Svaka bi mi od tih osoba donijela sa sobom i cio svoj svijet i istovarila mi ga na pisaći sto; nadala se da ću ga uzeti i natovariti sebi na leđa. Nisam uopće imao vremena za svoj vlastiti svijet; morao sam se ukipiti kao Atlas oslanjajući se nogama na leđa slona koji je stajao na leđima kornjače. A bilo bi posve ludo pokušati dokučiti na čemu stoji kornjača.
Pero