Henri Miler - Grad raste kao rak; ja moram rasti kao sunce
Tako prolaze trenuci, istinski vremenski trenuci bez prostora, u kojima ja sve znam i, znajući sve, tonem u podzemlje bezlična sna.
Između takvih trenutaka, u međuprostorima sna, život uzalud pokušava podići zgradu, ali su mu skele mahnite gradske logike slaba potpora. Kao individuum, kao stvorenje od krvi i mesa, svakog me dana sravne s bezmesnim, beskrvnim gradom čije je savršenstvo produkt same logike i smrt snu.
Agota Kristof - Uveče dvaput zaključavaju svoja vrata i strpljivo čekaju da prođe život
“Bila sam velika i teška“, kaže ona. “Ljudi su se bojali moje senke koja je padala po njima dok se smrkavalo. I ja sam se bojala kad su padale bombe. Nisam letela predaleko i, kad bi opasnost prošla, vraćala sam se da dugo lebdim iznad leševa.
Volela sam smrt. Volela sam da se igram sa smrću. Uzletevši do tamnih planinskih vrhova, sklapala sam svoja krila i prepuštala se padu, kao kamen.
Isidora Sekulić - Ne prolazi toliko vreme koliko prolazi čovek
Moderan veliki grad ima u progresu svom nešto od kamena koji se oteo iz praćke. Možda niko nije hteo ni zamišljao čudovišni grad od osam miliona stanovnika, od kojih najveći deo ne može svoj stan i svoju radionicu da veže i primakne ni logično ni čovečno. London je džungla, stanovnici njegovi su nomadi. Celog života, s malim koferčićima u ruci, tiskaju se i guraju po nekoliko sata dnevno u prljavim i tužnim prevoznim sredstvima, tamo-amo, amo-tamo. Vapaj njihov je: brzina! veća brzina!
Jaroslav Rudiš - Uspeo sam iako niko u to nije verovao
Uspeo sam. Odmah na početku neka bude jasno. Čisto da se za mene ne brinete.
Ja se ne plašim.
Penjem se, nadohvat su mi oblaci. Nebo. Snovi. Beskraj. I na kraju, nadohvat sam sam sebi.
Jovan Dučić - Mladost jedina ostaje u nama kao praznični dan bez prestanka
Kad mi danas neko pomene tu čarobnu reč Mostar, koji sam u mladosti zanavek napustio, moje osećanje postaje naizmenično i bol i radost, gorčina i ushićenje, snaga i očajanje. Taj mali grad mog detinjstva i dečaštva, i danas zasvetli, kao fatamorgana koju sam jednog dana video, sedeći kraj neke ruševine hrišćanskog ili nehrišćanskog utvrđenja, na Libijskoj pustinji egipatskoj.
Toni Džat - Šta je “svetski grad“?
Ali, šta je "svetski grad"? Meksiko Siti sa osamnaest miliona stanovnika ili Sao Paulo sa milion manje zaista su ogromne urbane oblasti, ali nisu "svetski gradovi". Naprotiv, Pariz - čiji središnji arondismani nikad nisu imali više od dva miliona stanovnika - nazvan je "prestonicom devetnaestog veka". Da to ne zavisi od broja posetioca? Onda bi Orlando (u Floridi) bio velika metropola. Status prestonice nije nikakva garancija: pomislite na Madrid ili Vašington (Braziliju našeg vremena). To čak možda nema veze ni sa bogatstvom: u doglednoj budućnosti Šangaj (četrnaest miliona žitelja) i Singapur (pet miliona) sugurno će biti među najbogatijim mestima na zemlji. No da li će biti "svetski gradovi"?
Miloš Crnjanski - Pripovedam da život nije vidljiv nego da je van naše moći, "na nebesima"
Od svakoga grada u kome mi je prolazio život ostali su, u meni, samo njegovi rubovi kako se ocrtavahu noću na nebu. I tako, ja imam u sebi te različite noći, uvek isto nebo, i različite pruge gradskih rubova. U meni je, zato, večnost, i potpun mir, i sve mi je svejedno. Pripovedam da život nije vidljiv nego da je van naše moći, "na nebesima". Neko će mi reći da sam sentimentalan; a drugi: "Ta to je već bilo. Njegov "sumatraizam" je samo podgrejan romantizam."
