Artnit

Dijego može dugo da ostane ne radeći, obuzet samo spoljašnjim životom, sentimentalnim spletkama, preživljavajući od danas do sutra. Ove godine nesrećnog i sumornog života u Parizu ostaće urezane u njemu. Umetnost za Dijega, kao i za Modiljanija, nije luksuz ni proslavljanje. Umetnost je za njih bila ceo život. Za nju su bili spremni da žrtvuju život drugih, svoju sreću, sve radosti života.

Jedan strašan događaj promeniće ceo tok Fridinog života i zatvoriće je zauvek u usamljenost i prokletstvo bola iz kojih će joj jedini izlaz biti umetnost. Frida se sa Alehandrom 17. septembra 1925. (njoj je tada tek osamnaest godina), popela u jedan od novih autobusa koji su počeli brazdati prestonicom od centralnog trga u Sokalu do Kojoakana gde se nalazila njena kuća. Autobusi su postali omiljeni u narodu jer su bili brži nego tramvaji. Na uglu ulice Sinko de Majo i Kuautemotsin, ka trgu San Huan, tramvaj se sudario sa autobusom.