Pol Kle ističe da je moderni umetnik kao drvo, a njegova percepcija o svetu oko njega je poput korenja drveta i snabdevanjem biljnim sokom ili "prolaženjem slike i iskustva" u stablo koje je sam umetnik, razvija se "kruna stabla i širi u vremenu i prostoru". Jednostavan rad dobro funkcioniše jer, kako Kle objašnjava, koreni i kruna stabla nisu refleksije jedni prema drugima, pa zato sledi da moderna umetnost ne odražava stvarni svet i da umetnik "ne čini ništa osim što okuplja i prenosi ono što mu dolazi iz dubine... On je samo kanal". Upoređujući krošnju i koren drveta, on tvrdi da samo iskrivljavanjem prirodnih oblika priroda može da se preporodi, a simboli da ožive.
Pol Kle nastavlja da diskutuje o različitim dimenzijama koje su istovremeno prisutne u umetnosti, a koje se ne mogu lako predstaviti jezikom. On govori o "formalnim faktorima, kao što su linija, vrednost tona i boja", zatim "dimenzija slike", "sadržaj" i "kombinacija". Takođe, on ne pridaje tako intenzivan značaj prirodnom obliku, jer ovi finalni oblici nisu stvar pravog procesa prirodnog stvaralaštva.
Na kraju predavanja O modernoj umetnosti, Pol Kle zaključuje da je umetnik tip filozofa ili, češće kvantni fizičar, koji gleda oko sebe i koji može reći "u sadašnjem obliku to nije jedini mogući svet". Zato umetnika može da inspiriše nešto jednostavno, kao što je plivanje ribe, da stvori nešto podsećajno ali potpuno drugačije. Umetnik je u stanju da pogleda sve moguće oblike i da ih zastupa na svoj način, bez ograničenja fizičkog stanja. Pol Kle piše: "Da sam hteo da predstavim čoveka "kakav jeste", onda bih morao da upotrebim tako zbunjujuću zbrku linija da čisto elementarno predstavljanje ne bi uopšte došlo u pitanje. Rezultat toga bila bi takva nejasnoća da se ništa ne bi dalo raspoznati. A u svakom slučaju, ja ne želim da predstavim čoveka kakav jeste već onakvog kakav bi mogao biti. Tako sam ja postigao da srećno udružim svoj pogled na svet (Weltanschauung) i čisto umetničko zanatstvo."
