Hektor Berlioz je oko svoje četrdeset pete godine, bio važna ličnost na umetničkoj sceni, a bio je dobar prijatelj Viktora Igoa, kome se Gustav Kurbe divio. Međutim, upoznavanje Kurbea sa njim nije bilo uspešno. Berlioz je bio tajanstven čovek, lako uvredljiv, a Kurbe, se sa druge strane ponosio svojom muzičkom sposobnošću, i iskoristio je prisustvo kompozitora da pokaže svoj talenat kao pevača. Georges Kial je ispričao: "Tokom poziranja Kurbe je pevao svoje pesme, nemelodičan lament i predstavio pesme popularne muzike. U početku je Berlioz mislio da je to šala, a onda, shvativši da se Kurbe nije šalio, smatrao je da je idiot." Nije poznato da li je njegova uznemirenost zbog ovog ponašanja prouzrokovala da Berlioz odbije portret nakon što je bio završen.

Portret Hektora Berlioza se uklapa u slikovitu tradiciju, sa licem koje se izdvaja u tamnoj pozadini, a takođe se oslanja na romantičnu sliku melanholičnog muzičara. Gustav Kurbe ne predstavlja ulepšanu sliku Berlioza. On ga je naslikao da izgleda mnogo starije i nije pravio bilo kakve ustupke za njegovo mršavo koščato lice. Vođen svojim principima, stvorio je "pravu sliku o licu modela", bez pokušaja da Berliozovom mršavom, čvrstom telu, da grandioznost njegovih kompozicija.