Istorija nadrealizma počinje u martu 1919. godine, sa izlaskom časopisa Literatura, koji su uređivali pesnici Andre Breton, Filip Supo i Luj Aragon, a kasnije im se pridružio i Pol Elijar. U brojevima od oktobra do decembra 1919. godine u ovom časopisu je objavljeno prvo nadrealističko delo Magnetna polja, nastalo kao rezultat sistematske primene automatskog pisanja, čiji su autori Andre Breton i Filip Supo. Termin nadrealizam je osmislio pesnik, dramaturg i kritičar Gijom Apoliner za svoju dramu Les Mamellesde Tirésias, a nadrealisti su ga usvojili i redefinisali, kao odgovarajući opis prirode fundamentalnih nadrealističkih manifestacija. Kasnije Andre Breton objavljuje dva manifesta nadrealizma, 1924. i 1929. godine, u kojima izražava osnovne stavove i definiše pokret. "Nadrealizam je, kaže on, čist psihički automatizam kojim se želi da izrazi, bilo usmeno, bilo pisano, bilo na ma koji način, stvarno funkcionisanje misli. Diktata misli, u odsustvu svake racionalne kontrole, izvan svake estetike ili moralne preokupacije."
Nove izvore inspiracije nadrealisti otkrivaju u podsvesti, snovima, halucinaciji, slučaju, fantastici. Najveću pažnju nadrealizam poklanja snu, pošto se u snu čovek oslobađa vladavine logike, a njegove misli funkcionišu slobodno i podsvest konstruiše slike druge stvarnosti, i na taj način se približio psihoanalizi i interpretacijama snova koje je razvio Sigmund Frojd. Nadrealisti su bili insprisani i pesnicima kao što su Pol Valeri, Artur Rembo, Žak Vaše. "Svaki normalan čovek, piše slikar Maks Ernst, a ne samo umetnik, u podsvesti nosi neiscrpnu energiju zakopanih slika... Lotreamonov slučajni susret šivaće mašine i kišobrana na stolu za seciranje danas je opšte poznat, gotovo klasičan primer za onaj fenomen koji je nadrealizam otkrio: da približavanje dva prividno strana elementa, provocira najjaču poetsku iskru."
Nadrealizam je otkrio mnoge nove stvaralačke metode usmerene ka oslobađanju automatskog stvaralaštva, kao što su kadavr, ekski, frotaž, kolektivni rad, anketa, a usavršio dadaističke kolaže, asamablaže i redimede koje je uveo u nove magične kontekste. Slobodno proticanje misli i spontanost u postupku je u velikoj meri obezbeđena u kolažu i asamblažu. Iako su se njima koristili dadaisti u cilju razaranja stare estetike, kolaž i asamblaž su u potpunosti odgovarali nadrealističkom jeziku, jer je u lepljenju i montaži isečaka iz novina i različitih predmeta ostvarena ona, kako je Andre Breton zove, "divna sposobnost spajanja dveju udaljenih realnosti bez napuštanja područja našeg iskustva".
Nadrealizam je u početku bio odlučno protiv "umetničkog slikarstva", a kasnije je probudio i klasičnu slikarsku tehniku. Nadrealistička slika nastaje s druge strane vizuelne stvarnosti, u zamršenim lavirintima podsvesti, i zato predstavlja najviši stepen proizvoljnosti, slučaja i irealnog. Kao najčešća praksa nadrealističkog slikarstva, naročito kada se pokret proširio sa Reneom Magritom, Ivesom Tangijem, Le Rojom i Salvadorom Dalijem i pretrpeo znatan uticaj magijskog realizma, ustaljuje se neočekivani susret elemenata. Na taj način se čin automatskog stvaranja promenio u automatizam naslikanih predmeta, a ono što je izgubljeno u spontanosti dobijeno je u fantastici, magičnoj atmosferi, igri simbola i poeziji. Jer, bez obzira što neočekivani susret jedne čaše vina i zamka donosi novu ideju, ostala su stara sredstva u stvaranju slike: rukopis, oštro nacrtana forma i bezvazdušni prostori, koji su bili omiljeni u realizmu dvadesetih godina XX veka.
