Za Kamila Pisaroa oslikana lepeza je bila više umetničko delo nego upotrebni predmet. Tako on odbacuje klasične ukrasne dezene i na njima naglašava prizore koji dosta podsećaju na one na njegovim slikama.
Na lepezi Seljanke postavljaju pritke za grašak Pisaro slika uzvišicu na kojoj žene postavljaju pritke za grašak i mladu ženu koja prilazi glavnoj grupi noseći pritke. Ova uzvišica se verovatno nalazi iznad sela Eranji-sir-Ept, u kome je živeo od 1884. do svoje smrti, 1903. godine.
Na slici je prikazana idilična scena iz seoskog života, koja se potpuno razlikuje od ranijih realističnijih prikaza Kamila Pisaroa. Žene su naslikane bez lažnog sjaja, jednostavno. Sledeći talasave obrise tela žena, koje se savijaju dok zabadaju pritke za grašak u zemlju, stablo drveta postaje neka vrsta okvira za malu životnu priču.
Slika Seljanke postavljaju pritke za grašak nalikuje na poentilističku idilu, utopijsku viziju, koja kao da ne prikazuje nešto stvarno, nešto što je viđeno. Ponavljanjem silueta žena slika nalikuje na klasični friz. Tkanje slikovne površine sastoji se od čestica pigmenata jednake vrednosti. Dominiraju pastelne boje, a nežnim ružičastim cvetovima iznad žena, dodatno se ističe pastoralni način slikanja.
