Ljiljan obuhvata oko 80 vrsta. Njegovo stablo je glatko, u gornjoj trećini golo bez lišća, prosečne visine od 50 do 80 santimetara. Listovi su linearni, lancetasti ili ovalni. Cveta u zavisnosti od vremena sađenja, od juna do septembra, mada neke vrste cvetaju i kasnije, a cvetovi mogu da budu različitog oblika, veličina i boja. Cvetovi su krupni, levkasti ili zvonoliki, najčešće prosti, mada ima i duplih. Boja cveta može biti od bele, žute i narandžaste, do ružičaste, crvene i ljubičaste, sa prugastim šarama ili pegama. Plod je čaura, sa mnogobrojnim krupnim pljosnatim semenkama.
Ljiljan voli da mu koren bude u hladovini, a cvet na direktnom suncu, jer se tako najbolje razvija. Odgovara mu svetlo i sunčano mesto, ali zaštićeno od jakog popodnevnog sunca. Može da raste i u blagoj senci.
Ljiljani su pogodni za gajenje na gredicama, u lejama u vrtovima, ali i na terasama i balkonima, u žardinjerama i saksijama.
Ljiljani se sade iz lukovica u proleće ili jesen, osim Madona ljiljana koji se sadi u kasno leto ili rano u jesen. Za sađenje su najbolje sveže i čvrste lukovice. Ako se ne sade odmah, čuvaju se u vlažnom tresetu. Zemljište u kome se sade treba da bude humusno i da ima dobru drenažu pomoću sloja peska i šljunka ili zreli kompost i organsko đubrivo sa sporim delovanjem. Lukovice se sade u grupicama od najmanje 3 do 5 komada, uz razmak od oko 30 santimetara i 20 do 50 santimetara u zemlju, u zavisnosti od vrste. Lukovica treba čvrsto da se utisne u zemljište, tako da baza bude u dodiru sa zemljom.
U fazi nicanja, u proleće, zemlju treba stalno održavati vlažnom. Vlažnost, međutim ne treba da bude preterana, jer lukovice mogu da istrule.
Da bi koren ljiljana mogao da se razvija, lukovice se sade u prostranu saksiju dubine najmanje 30 santimetara. Na dno saksije stavi se sitan šljunak ili parčići glinene saksije, pa se stavi lukovica u zemlju tako da joj vrat ostane vidljiv. Kada stabljika počne da raste doda se zemlja koja treba da bude umereno vlažna, i ispuni se cela saksija. Kada biljka dostigne visinu od 25 santimetara, prihranjuje se đubrivom za cvetnice, jednom nedeljno.
Tokom rasta i cvetanja ljiljane treba umereno zalivati i prihranjivati. Zemlja ne treba da se u potpunosti ne prosuši, ali ne sme biti ni natopljena vodom. Da bi zemlja sačuvala i održavala vlagu, dobro je popuniti zemlju oko biljaka natrulim lišćem, mahovinom ili kompostom.
Posle cvetanja treba prestati sa zalivanjem i prihranjivanjem ljiljana. Cvetne drške se skraćuju za trećinu i postepeno smanjuje zalivanje, dok se ne osuši nadzemna lisna masa. Iz zemlje se vadi oko 40 dana posle rezanja cveta i pažljivo se išćupa ostatak stabla, stavlja u vlažan teset, zajedno sa korenom i čuva do sledećeg sađenja, na primer u podrumu. Lukovice mogu ostati u zemlji i za godinu dana će izrasti u još većem broju.
Ukoliko ljiljani narastu toliko da bi stabljika mogla da se slomi, najbolje je da se postavi mrežica. Na vetrovitim mestima stabljike treba privezati uz neku potporu.
Većina vrsta ljiljana kao rezano cveće izgleda zanimljivo u vazi, jer svaki cvet često ostane svež u vazi i više od osam dana. Kada se režu kao cveće za vazu, treba paziti da se na biljci ostavi što veći deo stabljike i listova koji će proizvesti hranu potrebnu za rast i cvetanje iduće godine.
Insekti, puževi kao i manji sisari mogu da unište pojedine delove ljiljana. Protiv njih se najčešće koriste insekticidi. Za zarazne gljivične bolesti koje mogu da izazovu propadanje podzemnih ili nadzemnih delova biljke koriste se fungicidi.
