U davna vremena verovalo se da imela ima magična svojstva. Ona se koristila za lečenje mnogih bolesti, ali i kao talisman koji donosi sreću i plodnost. Rimljani su imele povezivali sa mirom, ljubavlju i razumevanjem i stavljali je nad ulazima da bi zaštitili domaćinstvo. Oni su legalizovali brakove tako što su se mladenci morali poljubiti ispod imele. U staroj Grčkoj mitski junak Eneja otvara grančicom imele vrata podzemnog sveta.
Veruje se da imela izrasta iz raja jer nema korenja. Takođe, veruje se da donosi blagostanje u dom u kojem se nalazi, a da ljubljenje ispod nje u božićno vreme donosi sreću. Kaže se i da će ukoliko se dvoje ljudi poljubi ispod stručka imele ostati zauvek nerazdvojni.
Ljubljenje ispod imele smatra se za stari grčki običaj koji se koristio kod venčanja i u vreme sklapanja mira među zaraćenim stranama. Neki istoričari veruju da veza između imele i poljupca potiče iz drevne nordijske mitologije. Prema vedrijim verzijama legende, nordijski bog svetlosti Baldur, drugi sin vrhovnog boga Odina i boginje ljubavi i plodnosti Frige je ubijen neprijateljskom strelom napravljenom od imele. Njegova majka je plakala i suze koje su se slivale na strelu su se pretvorile u bisernobele bobice imele koje je ona stavila na Baldurovu ranu, i on je oživeo. Friga je blagosiljala imelu i obećala da će poljubiti sve koji budu prošli ispod nje.
Druidi, sveštenička klasa u zajednicama starih Kelta su imelu smatrali svetom biljkom koja leči i štiti od zlih sila i nosili su je prikačenu oko vrata. Ona je korišćena u magijskim obredima za dobijanje napitaka za snagu, hrabrost, nepobedivost i lečenje svih bolesti. Druidi su verovali da imela sadrži duh drveta na kome je rasla zato što je to bio jedini deo drveta koji je ostajao zelen tokom zime. Sve što je raslo na hrastu smatralo se svetim darom samih bogova. Ako bi se imela pronašla na njemu rezana je zlatnim srpom i dočekivana je velikim slavljem, posebno šestog dana nakon punog meseca iza zimskog solsticija, kada su pripremane ritualne gozbe i slavlja ispod drveća. Prema davnim keltskim običajima kada bi se neprijatelji susreli pod imelom, objavljivali su primirje do sledećeg dana.
Imela se tradicionalno unosi u kuće uoči Božića i veša se na zid kuće ili iznad ulaznih vrata s ciljem odbrane od zlih duhova, munja i požara. Mornari grančice imele donose na brod kako bi ga zaštitili od brodoloma, a mašinovođe je drže u lokomotivi kao zaštitu od nesreća i skretanja s koloseka.