Tokom putovanja, francuski botaničar Joseph Piton de Tournefort je otkrio 1701. godine orijentalni mak u istočnoj Turskoj i preneo ga u Evropu. Kasnije počinju da se gaje i razmnožavaju mnogi kultivari.
Orijentalni mak je skladna kompaktna biljka, koja zavisno od kultivara može da poraste u visinu i do 90 cm.
Listovi su dlakavi, nazubljeni. Oni su sivo-zelene boje, a početkom leta postaju braon boje, a zatim nestaju i ponovo se pojavljuju u jesen.
Sredinom maja i u junu, kod nekih kultivara i u jesen, na dugim čvrstim stabljikama orijentalnog maka se javljaju krupni cvetovi prečnika i do 15 cm. Zavisno od kultivara, svilenkaste latice cvetova mogu da budu bele, narandžaste, žute, crvene, ljubičaste, ružičaste boje, sa crnom ili tamnobraon mrljom u unutrašnjosti cveta.
Posle cvetanja orijentalnog maka ostaje prazno mesto u leji u vrtu. Zato u sredini ili u pozadini leje treba zasaditi perenu visoku oko 1 m, kao što su helenijum ili letnja margareta, koji se tada mogu proširiti. Takođe, dalija ili rudbekija su jedan od boljih izbora, jer se na njega nadovezuje svojim raskošnim cvetanjem.
