Artnit

“Razume se da nije. Žive kao idioti i mašine uvek, i kad rade i u slobodnim časovima. Kao idioti i mašine, ali uobražavaju da žive kao civilizovana ljudska bića, pa čak i kao bogovi. Prvo ih treba naterati da priznaju da su idioti i mašine u radnom vremenu. “Pošto je takva naša civilizacija,“ to biste im morali reći, “morate provoditi osam od dvadeset i četiri časa kao mešavina između budale i šivaće mašine. To je vrlo neprijatno, znam; to ponižava i odvratno je. Ali tako je.

Želim da dodam da je većina onoga što su nadrealisti naslućivali bilo tačno. Navešću samo jedan primer: rad kao neprikosnovenu vrednost građanskog društva, pojam u koji se nije smelo dirnuti. Nadrealisti su prvi tu vrednost sistematski napadali, obelodanili da je to laž, rad za platu proglasili su sramnim. Nešto od njihove ogorčene kritike naći ćete u Tristani kada se Don Lope obraća mutavom mladiću:

Najzad se i Erika počela pitati šta će učiniti. Šta će učiniti? Na koji način je mogla živjeti i imati zaliha? Debela djevojka ju je dovodila do te misli i onda ju je ostavljala samu. I sama s ovim mislima, bez vjere u bilo šta, Erika je sagledala prazninu koja ju je očekivala kao što je može sagledati odrasla osoba, ali nije vjerovala da joj se može suprotstaviti kao što joj se može suprotstaviti odrasla osoba.

Zui, koji je sada stajao dovoljno blizu, pročita najgornji citat u levoj koloni i nastavi da čita naniže. Po izrazu njegovog lica, ili po odsustvu bilo kakvog izraza, on kao da je ubijao vreme na nekom peronu, čitajući bilbord sa reklamom medicinskih uložaka doktora Šola.

Vi se užasavate što mi hoćemo da ukinemo privatnu svojinu. Ali u vašem postojećem društvu privatna svojina ukinuta je za devet desetina njegovih članova; ona upravo i postoji zato što ne postoji za devet desetine. Vi nam, dakle, prebacujete što hoćemo da ukinemo svojinu koja ima za nužnu pretpostavku to da ogromna većina društva bude bez svojine.

Rad je bio težak. Magla se popodne dizala, i sunce je pržilo. Napolju je bilo kao u rerni. U fabrici je bilo još gore. Nije bilo svežeg vazduha, ni za jednu nozdrvu. Svi prozori bili su zakovani zarđalim ekserima, a nikad oprana okna prekrivena paučinom i masna od starosti. Sunce je peklo krov od valovitog lima kao let-lampa, potiskujući vrelinu naniže. Vrela para dizala se iz cevi i peći, iz ogromnih bačvi sa otpadom. Bili smo usred tih kužnih isparenja, znojili smo se u buci mašina.