Artnit

Bojazan da ne izgledate glupi, kao i bojazan da ne povredite uljudnost, čini da se znatan broj ljudi, koji sebe smatraju pametnim, čuva da to i kaže. A ako se nađu u situaciji da su prisiljeni da o tome govore, pribegavaju okolišenjima sledeće vrste: “Nisam gluplji od drugog.“ Ali, postoji sklonost i da se što je mogućno neutralnijim i objektivnijim tonom primeti: “Verujem da mogu da kažem da sam normalno inteligentan.“

U određenim okolnostima, svi smo glupi; takođe smo u određenim okolnostima prisiljeni da delujemo zaslepljeno ili poluzaslepljeno, bez čega bi se svet zaustavio; i ako bi neko pred opasnostima od gluposti izvukao sledeće pravilo: “Suzdrži se od suđenja i prekini svaki put kad ti nedostaju obaveštenja“, mi bismo se sledili! Ali, ta situacija u kojoj se danas svako nalazi, podseća na drugu koju odavno poznajemo, u intelektualnom području.

Svaki čovek ima onoliko pameti koliko je potrebno da bude srećan, čak i da svoju sreću sam ostvari. Već je Dekart govorio da je od svega na svetu pamet još najpravilnije podeljena među ljudima, jer se, veli, ljudi razlikuju više po njihovom pamćenju i uglađenosti, nego po njihovom zdravom razumu. Nije normalno da se bude nesrećan. Dok je čovek mlad uvek je dovoljno lep, a kad ostari uvek je iskustvom dvoljno pametan. Nije zato normalno, nego sasvim retko, ni da se bude ružan ni glup.