Artnit

Vrednosti se ne nagomilavaju: jedan naraštaj donosi nešto novo samo na taj način što poništava ono što je bilo jedinstveno kod prethodnog pokoljenja. To još više važi kad je reč o sledu epoha: Renesansa nije uspela da “spase“ dubinu, maštovitost i divljaštvo Srednjeg Veka; Vek Prosvećenosti, sa svoje strane, preuzeo je od Renesanse samo osećanje univerzalnosti, bez patetike, koja je davala pečat fizionomiji Renesanse. Moderne varke gurnule su čoveka u vrtlog egzistencije: on je u njima izgubio svoje večne osnove, svoje “suštastvo“.

Sve što je u vezi sa večnošću neizbežno se svodi na otrcanu frazu. Svet na kraju prihvata bilo kakvo otkriće i predaje se bilo kakvoj drhtavici, samo ako je pronađena njena formula. Ideja o sveopštoj bezvrednosti svega, - opasnija od svih nesreća, - svedena je na očiglednost: svi je prihvataju a niko joj se ne prilagođava. Strahota poslednje istine tako je pripitomljena; postala je pripev na koji ljudi više ne misle, napamet naučivši nešto što bi, samo naslućeno, moralo da ih gurne prema ponoru ili prema spasenju. Vizija ništavnosti Vremena dala je svece i pesnike, i očajničke poruke nekolicine usamljenika, zaljubljenih u anatemu...