- "Kako si uopšte smeo da posumnjaš, bedniče?!" - odvrati na to kukavica - "Zar ti ne znaš da je narodno kazivanje Božje otkrovenje?". - "A reci mi još samo, o kukavico" - nastavlja taj čangrizavi, sumnjičavi nezadovoljnik (vidite kakvi su ljudi; uvek sumnjaju u neke svete istine!) -, "da li su onda istinite i one priče koje u narodu kolaju o tebi?". - "A kakve su to priče?" - dobaci na to gordo kukavica. - "Pa, narod kaže da ti obično sneseš svoja jaja, kradimice, u tuđa gnezda. Pa kad se tvoja mladunčad izlegnu, onda oduzimaju svu hranu deci njihovog očuha i njihove maćehe, pa svoju polubraću, u znak zahvalnosti, još i izbacuju iz gnezda pravih roditelja". - "O, budalastog li čoveka" - zakuka kukavica - "pa, zar ti veruješ neodgovornom brbljanju neuke i sujeverne svetine?".
Kukavica je, dakle, čas hvalila, a čas kudila narod. To je, uglavnom, ona pouka koju moramo imati na umu.
Već smo istakli da naše početno neznanje, odnosno predubeđenje igra ulogu vuka u jagnjećoj koži. Pored pukog verovanja da je ono što je poznato i saznato, postoji opasnost od dobrih namera prilikom planiranja budućnosti. U istoriji čovečanstva oduvek je bilo smelih pokušaja da se po nekom idealnom modelu izgrade najbolji mogući međuljudski odnosi. Takvi pokušaji su redom propadali ili su se izrodili u najgoru vrstu manipulisanja u ime svetih, "viših" interesa. Takvi "popravitelji" čovečanstva su uvek tretirali narod poput kukavice iz stare basne.
Iz dela Slobodno vreme i sloboda
