Uistini "zdrav i bolan" peva naš čovek svoju pravu istinsku pesmu. Tuga, žalba, žal, sevdah, dert, kahar, to su izrazi trenutne refleksivne svesti o jednoj naročitoj udešenosti duše, u koju nesvesno, upravo manirski, tone onaj koji je zarobljen tom pesmom. "Razbijanje derta" instiktivna je analiza koju on pritom izvršava sam na sebi...

... Zarobljenik ove pesme... liči u tim trenucima na čoveka okovana kome se lanci tim dublje zarivaju u telu što se više otima. To je ona zmačajna "slast bola" koja je u samom biću i tendenciji te pesme i koja se u punom obimu doživljava kad se biće te pesme dokraja iživljava. "Pasti" u sevdah, žalbu ili dert karakterističan je izraz za ovu savladanost i zarobljenost kojoj se čovek sam predaje... Čežnja, nesvesna ili svesna, akutna ili latentna, zajednička je najdublja žila svih ovih duševnih stanja. Sevdah je bolna, strasna, često beznadna ljubavna čežnja...

... Već jedan blesak oka, jedan ugledani pramen kose bio je ljubavni doživljaj za ove junake čežnje. Čežnja se raspaljava kadgod do mahnitosti, čitava mahala sa svojim baštama, potočićima, kubetima džamija i doksatima "kula", postaje okvirom i sevdalinski obojenim pejzažom. Kad prva prolećna trava prekrije kaldrmu krivudavih sokaka, počinje ašikovanje i sevdalisanje... O akšamu groznica sevdaha postaje najjača. Što dalje draga, to bolniji sevdah, što teži pristup u njenu blizinu, to je luđa čežnja. A kada od sevdaha obolelom junaku uspe da mu njegova izabranica pruži za trenutak ruku kroz poluotvorenu kapiju, čežnja se pretvara u manitu sreću, raspaljujući još jače nadu i bolnu čežnju za konačnim uspehom i osvajanjem drage. I samo koketno draženje i nećkanje može da raspali sevdah: "Ne ašikuj, Mujo, ne ašikuj, dušo, ne vezi sevdaha..." Samo u toj sredini mogle su da postanu pesme: "Hadžijina Fata, izlazi na vrata", "Otkako je Banja Luka...", "Lijepa ti je u Alage ljuba...", "Moj Travniče, što si se zamaglio", "Kad ja pođoh na Bembašu...", "Tko ti prosu biser i đerdane..."

Iz dela Karakterologija Jugoslovena