Osnovno mesto u učenju Džona Loka je da se čovek ne rađa sa urođenim idejama, principima i sklonostima. On je to slikovito izrazio svojom pretpostavkom da je ljudski duh (um) u trenutku rođenja nešto nalik na "praznu tablicu" (tabula rasa), na kojoj još ništa nije ispisano.
Za Loka je svako saznanje čoveka plod utisaka iz spoljnog sveta koje on dobija preko svojih čula. Ti utisci rađaju u čulima odgovarajuće osećaje, na osnovu kojih duh (um) stvara predstave o okolnom svetu. On to objašnjava formulacijom koja je postala široko poznata: Nihil est in intellectu, quod antea non fuerit in sesnu (Nema ničeg u intelektu što prethodno nije prošlo preko čula). Za njega istina je jedino ono što čovek saznaje preko svojih čula, a eksperimenat i razum su jedini izvori čovekovog saznanja.
Lokova koncepcija čovekove slobode se zasniva na njegovoj prirodi. Sloboda je moguća samo u okviru i pod ograničenjem dva tipa zakona: onih "prirodnih" (tj. moralnih) i onih koji se zasnivaju na pristanku ("ugovoru") jedinke da živi u organizovanoj državnoj zajednici. On tvrdi da je svaka vlast tvorevina čoveka, a ne neke više, božanske sile. Prema tome, članovi jedne društvene zajednice su dužni da se pokoravaju vlasti, ali samo dok ona ne šteti njihovim interesima. Ovaj "pristanak" se, ne daje jednom za svagda i, ako su zakoni rđavi, narod čini dobro ako ih promeni. Ovakvo Lokovo shvatanje bilo je direktno teoretsko obrazloženje nužnosti buržoaske revolucije, onakve kakva je u njegovoj zemlji već bila izvršena.
Kada je u pitanju odnos države i crkve Lok je imao sasvim napredno gledište. On je bio odlučno za odvajanje crkve od države, dajući pri tom pravo društvenoj vlasti da, kada su u pitanju njeni interesi, otvoreno interveniše i umeša se u poslove crkvenih predstavnika.
Džon Lok je jedan od utemeljivača liberalizma. U svom delu Dve rasprave o vladi, koje je objavio 1690. godine, prvi je ustanovio neke od ključnih prava pojedinaca: pravo na ekonomsku slobodu, tj. pravo na korišćenje i posedovanje privatne svojine, i intelektualnu slobodu.
Lok je razvio i koncept o prirodnim pravima, pod kojima je podrazumevao život, slobodu i imovinu. Prava čoveka podrazumevaju dužnosti, čak i u prirodnom stanju. Zakoni prirode nameću istinske dužnosti, ne samo prema Bogu, nego i prema ljudima. Običaj počiva na prirodnom zakonu, ali, za razliku od njega, nije univerzalan i prilagođen je okolnostima posebnih naroda. Ljudi ne usvajaju svesno običaje i jedva da ih i dovode u pitanje. Oni samo rade ono što se od njih očekuje i imaju osećaj da deluju ispravno kada to rade.
Lok je usvojio tradicionalnije i možda manje složene ideje o moralu. Verovao je da su ljudi moralni zato što su po prirodi racionalni i, prema tome, samo razmišljanjem mogu otkriti kako treba da se ponašaju.
O kršenju zakona opšte pravde Lok kaže: "Ukoliko bilo ko dopušta sebi slobodu da krši zakone opšte pravde koji su uspostavljeni zbog očuvanja ovih stvari, njegovu drskost treba zaustaviti strahom od kazne, a ona se sastoji u oduzimanju ili smanjenju građanskog interesa ili dobara koja bi on inače mogao i trebao da uživa."
Učenje Džona Loka je izvršilo veliki uticaj na kasniji razvitak ljudske misli, udarajući time jake ideološke temelje svetskoj vladavini buržoasko-kapitalističkog sistema. Zajedno sa Njutnovim otkrićem zakona opšte gravitacije, predstavljalo je epohalnu prekretnicu u razvoju evropske nauke i filozofije. Ovo učenje će kasnije, u XVIII veku, proširiti drugi engleski filozofi, među kojima se naročito ističu Džordž Berkli i Dejvid Hjum.
