Ipak, veću pažnju privukao je njihov sledeći zajednički film, Kradljivci bicikala (Ladri di biciclette, 1948), parabola o savremenom gradskom životu koja istražuje odgovor običnih ljudi na društvenu situaciju u posleratnoj Italiji. Ovaj film se sastoji od epizoda suprotnih emocionalnih tonova, od kojih svaka prati etape potrage oca (Lamberto Mađorani /Lamberto Maggiorani/) i sina (Enco Stajola /Enzo Staiola/) za ukradenim biciklom, od koga zavisi prihod njihove porodice. De Sika je pokretnom kamerom, krupnim planovima likova i ironičnim pristupom složenom simbolizmu postigao snažno poetsko jedinstvo, ali nije uspeo da spreči uplitanje melodramatične sentimentalnosti u prikaz odnosa između dva glavna lika.
Isto se može reći i za film Umberto D (Umberto D, 1952), čaplinovsku priču o starosti, koja se obično smatra poslednjim značajnim filmom ovog pravca, mada je De Sika kasnije snimio filmove Krov (Il tetto, 1957) i Dve žene (La ciociara, 1960) u vrlo neorealističkom stilu. Uz izuzetak uspešnog filma Vrt Finci-Kontinijevih (Il giardino dei Finzi Contini,1971), De Sikini poslednji filmovi bili su romantične melodrame ili komedije, poput Juče, danas, sutra (Leri, oggi, domani, 1963) i Brak na italijanski način (Matrimonio all'italiana, 1964).
Iz knjige Teorija filma
