Britanska televizija je malo više usmerena na obrazovanje i na prikazivanje mišljenja i stvari koje imaju veze sa kulturom. Britanska televizija tretira ove stvari daleko šire i ozbiljnije, posebno BBC ili Kanal 4, pre svega kroz njihove precizne, jasne i tačne dokumentarne i biografske filmove. Nasuprot tome, televizija je u većini zemalja - uključujući Ameriku - potpuno idiotska zato što urednici misle da su ljudi idioti. Ne mislim da su ljudi idioti i zato jednako ozbiljno tretiram obe publike. Zbog toga ne vidim nikakvu veliku razliku, u naraciji ili stilu, između filmova koji su napravljeni za televiziju i onih koji su napravljeni za bioskop.
Osnovna razlika je u tome što za televizijski film uvek imate manje novca, što znači i manje vremena. TV filmove morate da pravite brže i stoga manje pažljivo. Scena mora da bude jednostavnija, snimci izbliza a ne široki, zato što u širim snimcima morate da postavite više scenografije. Otud potiču televizijski gro-planovi. Kad na televizoru gledam filmove u kojima postoje vrlo široki snimci, čak i američke visokobudžetne filmove, oni su sasvim gledljivi. Možda ne možete da vidite sve detalje, ali utisak je u priličnoj meri sličan. Utisak se pre svega odnosi na veličinu. Film koji ne prolazi test na televiziji je, na primer, Građanin Kejn; to je film koji nije podesan za televiziju, zato što zahteva veću koncentraciju od one koju je moguće ostvariti na malom ekranu.
Razlika između televizijske i bioskopske publike je vrlo jednostavna. Ljudi koji odlaze u bioskop najčešće gledaju film u grupi, sa drugim ljudima. Televizijski gledaoci gledaju film uglavnom sami. Nikada još nisam video televizijskog gledaoca kako drži svoju devojku za ruku, ali u bioskopu je to opšte pravilo. Lično, smatram da televizija znači usamljenost, dok bioskop znači zajednicu. U bioskopu, tenzija se ostvaruje između platna i cele publike, ne samo između ekrana i vas. To je ogromna razlika. Zbog toga nije istina da je bioskop mehanička igračka.
Iz knjige Danusja Stok - Kješlovski o Kješlovskom
