Klasična studija siromaštva engleskog sociologa Bendžamina Seboma Rountrija iz 1901. godine definiše siromaštvo kao materijalnu oskudicu izraženu preko dohotka i potrošnje. Osamdesetih godina XX veka definicija siromaštva uključuje nove aspekte, kao što su nizak nivo obrazovanja i zdravlja. Poslednjih godina obuhvata i neke druge dimenzije, a pre svega ranjivost na rizike različitih vrsta (ratovi, bolesti, ekonomske krize, prirodne katastrofe) od kojih siromašni nemaju adekvatnu zaštitu, nedostatak političke moći.
Norme, vrednosti i okolnosti koje vladaju u društvu određuju koncept siromaštva. Ekonomisti definišu siromaštvo najčešće kao nemogućnost da se postigne određeni životni standard. Na primer, austrijski ekonomista Martin Ravalion smatra da "siromaštvo postoji u određenom društvu kada jedna ili više osoba ne može da dostigne nivo ekonomskog blagostanja za koji se smatra da predstavlja prihvatljiv minimum po standardima datog društva".
Siromaštvo se obično deli na dohodovno - bez mogućnosti i zadovoljavanja minimalnih životnih potreba - i nedohodovno - koje obuhvata i neka druga životno važna obeležja, najčešće vezana uz nivo obrazovanja, zdravlja.
Siromaštvo se manifestuje na razne načine, među kojima su nedostatak prihoda i sredstava dovoljnih da se osigura održiva egzistencija, glad i neuhranjenost, slabo zdravlje, ograničena ili nikakva mogućnost obrazovanja, povećana smrtnost od bolesti, beskućništvo i neadekvatni stambeni uslovi, nesigurno okruženje, društvena diskriminacija i izolacija.
Siromašni ljudi su na društvenoj margini. Oni su ranjivi, izloženi različitim događajima van njihove kontrole. Njih često loše tretiraju državne i društvene institucije i isključeni su iz procesa odlučivanja i uticaja u ovim institucijama. U istraživanjima koja su među njima sprovedena mnogi siromašni opisuju svoje stanje kao "nesposobnost da preuzmu kontrolu nad vlastitim životom".
