Zlatno doba u antičkoj mitskoj predstavi je prvo doba nakon stvaranja sveta. Svetom je upravljao Hronos posle rata Titana sa njihovim ocem Uranom. Hronos ga je nazvao tako, budući da je relativni mir obgrlio svet, a čovečanstvo bilo srećno. Ovo doba završilo se početkom Velikog rata između Titana i Bogova.
Stara grčka ideja o Zlatnom dobu čovečanstva prvi put je zabeležena u delu Poslovi i dani starogrčkog pesnika Hesioda, iz VIII veka pre nove ere. Hesiod piše da je u početku živela “zlatna rasa ljudi“, koji su bili večno mladi, odani miru i bogovima, a i bogovi su bili naklonjeni ljudima. Svuda je vladao mir i sklad, zemlja je ljudima i životinjama među kojima su vladali harmonični odnosi davala sve što im je bilo potrebno. Ljudi su živeli kao bogovi, oslobođeni rada, briga i bolesti. Vreme je uvek bilo toplo i sunčano. Pošto su svi imali sve što im je bilo potrebno, nije bilo podsticanja pohlepe ili zavisti. Svađa, nepravda i rat su bili potpuno nepoznati. Nakon dugog i ugodnog života ljudi su prolazili kroz bezbolnu smrt, kao kroz blagi san, postajali duhovi-zaštitnici koji borave na zemlji, a njihov drugi život bio je takođe ispunjen udobnošću i bezbrižnošću.
