Stari egipatski sveštenici, koji su istovremeno bili i naučnici, verovali su da je istovremena prisutnost najsjajnije zvezde na nebu koja je udaljena od Zemlje 8,7 svetlosnih godina, Sirijusa i Sunca uzrok velikim letnjim vrućinama. Pošto se Sirijus nalazi u sazvežđu Velikog psa (Canis maior) svi dani u razdoblju od 3. jula do 11. avgusta nazivani su pasja vrućina ili pasji dani.
U zapisima pesnik Arat iz Solija sazvežđe Velikog psa opisuje: “Vrh njegove (Pasje) strašne gubice obeležen je zvezdom čiji je sjaj najprodorniji i čiji plamen prži, a ljudi je zovu Sirijus.“ Stari Rimljani i stari Grci su zvezdu Sirijus zvali još i Pasjom zvezdom (Stella canicola).
Stari Rimljani su krivili Sirijus za vrelinu leta i prateću letargiju i bolesti. Plinijeva Prirodna istorija beleži povećanje napada pasa tokom jula i avgusta i savetuje da se hrane pilećim đubrivom kako bi se smanjila ova tendencija. Početkom XX veka, istoričari još uvek primećuju “obeshrabrujuću toplotu“ i “ugnjetavanje“ pasjih dana rimskog leta.
