Prema jednom jako raširenom gledištu duh se smatra višim a duša nižim principom aktivnosti, dok su alhemičari, suprotno tome, mislili o duhu kao vezi duše i tijela smatrajući ga očigledno za spiritus vegetativus (kasnije, nazvan životni duh ili nervni duh). Podjednako je rašireno gledište da su duh i duša u suštini isto i da mogu samo proizvoljno da se razdvajaju. Vunt smatra duh za “unutrašnje biće, nezavisno od bilo kakvih veza sa spoljašnjim bićem“. Drugi ograničavaju duh na izvesne duševne sposobnosti ili funkcije ili kvalitete, kao što je sposobnost mišljenja i rasuđavanja, za razliku od drugih “duševnijih“ osjećanja. Ovde duh označava zbir svih pojava racionalnog mišljenja, ili intelekta, uključujući volju, sećanje, maštu, kreativnu moć i težnje motivisane idealima. Duh poseduje dalje značenje živahnosti, kao kada kažemo da je neka osoba “puna duha“, misleći da je rečita i puna ideja, sa sjajnim, duhovitim i iznenađujućim okretima uma. Zatim, duh označava izvestan stav ili princip koji ga prožima; na primer, neko je “obrazovan u duhu Pestalocija, ili se kaže “duh Vajmara je besmrtno nemačko nasleđe“. Poseban primer predstavlja duh vremena, ili duh doba, koji označava princip i pokretačku snagu iza izvesnih stanovišta.

Iz dela Duh bajke