Uništena je veza između čovekovog ponašanja i njegove sudbine; ovaj tragični prekid je uzrok našeg osećanja nesigurnosti u modernom svetu. Suštinski, naravno, ono što čovek čini jeste od presudne važnosti, ali, budući da je moderni čovek uslovljen da veruje kako ništa ne zavisi od njega i da njegova lična iskustva neće uticati na budućnost, on je stigao do pogrešne i smrtonosne pretpostavke - da ne nosi nikakvu ulogu u oblikovanju svoje vlastite sudbine.
Moderni svet je video takve prekide svega što bi trebalo da povezuje pojedinca sa društvom, da je postalo vrhunski važno ponovo uspostaviti čovekovo učešće u vlastitoj budućnosti. Ovo zahteva da se čovek vrati verovanju u svoju dušu i u njenu patnju, kao i da poveže dela sa savešću. On mora da prihvati da njegova savest nikada neće biti na odmoru sve dotle dok je ono što čini u suprotnosti s onim u šta veruje; modrni čovek tu istinu mora prepoznati preko patnje u duši, jer samo ona zahteva njegovo priznanje sopstvene odgovornosti i grehova. Ovakav stav onemogućava samoopravdavanje kroz prikladnu i laku formulu o fatalnom uticaju drugih ljudi - nikad nas samih - na ono što se događa. Uveren sam da svaki pokušaj za ponovnim uspostavljanjem harmonije u svetu može počivati jedino na obnavljanju lične odgovornosti.
Iz knjige Vajanje u vremenu
