Usredređivanje na sopstvene probleme treba i mora da ide ruku pod ruku sa većim i intenzivnijim interesovanjem prema životu. To interosovanje može podrazumevati umetnost ili mnoge druge stvari, ali po mom mišljenju mora podrazumevati i ideje. Ne smatram da je to samo intelektualna razonoda, u tome se ne slažem sa Aleksandrom Saterlendom Nilom iz Samerhila, koji je premalo naglasio ustrojstvo uma. Nemam visoko mišljenje o čisto intelektualnom ustrojstvu uma, za razliku od obogaćivanja uma. Pitanje postaje vrlo konkretno: šta svi čitaju? Rekao bih da osoba treba da počne da čita značajne knjige i da ih čita ozbiljno. Stičem utisak da je savremen metod čitanja usmeren na to da se ne treba previše truditi, da čitanje treba da teče glatko, da traje kratko i da pruža trenutno zadovoljstvo.
Sve to je, naravno, iluzija. Ništa što vredi ne može se učiniti ili naučiti bez truda i bez žrtvovanja, discipline. Čitava ideja da se za osamdeset časova može naučiti sviranje ili bilo šta drugo, osmišljena je samo da izvuče novac od ljudi. To je kompletna besmislica, ali to je duh koji danas preovlađuje čini mi se u čitavoj populaciji i uprkos činjenici da objavljujemo mnogo knjiga, broj knjiga koje se ozbiljno čitaju, koje ostavljaju trag u osobi koja ih čita, koje zaista menjaju život, veoma je mali. Zato je jako bitno pitanje kako neko čita i šta čita.
Iz dela Umeće slušanja
