U knjizi Luciferov efekat: Kako dobri ljudi postaju zli dat je detaljan prikaz ključnih istraživanja, a posebno eksperimenta poznatog kao Zatvorski eksperiment u Stanfordu, kojeg je sproveo Filip Zimbardo 1971. godine. U ovom eksperimentu on je u podrumu Odseka za psihologiju na Stenfordskom univerzitetu napravio simulaciju zatvora, tako što je, bacajući novčić, normalne, zrele, stabilne i inteligentne studente dobrovoljce rasporedio u dve grupe - “stražare“ i “zatvorenike“. Ali, iako je eksperiment trebalo da traje dve nedelje prekinut je nakon šest dana, zbog velikog psihičkog pritiska i trauma koje su obuzimale “zatvorenike“.

Filip Zimbardo detaljno opisuje hronologiju i skup faktora u okruženju koji će stvoriti savršenu podlogu za činjenje zla što dovodi do transformacije koja je nazvana Luciferov efekat, odnosno do fenomena da normalni, obični ljudi, pod okolnostima koje stvori sistem, počinju da čine brutalna, sadistička dela. On identifikuje sedam društvenih procesa koji čine plodno tle za činjenje zla u novoj, nepoznatoj situaciji. To su: nemarno preduzimanje prvog malog koraka, dehumanizacija drugih, de-individualizacija selfa (anonimnost), difuzija lične odgovornosti, slepa poslušnost autoritetu, nekritičko priklanjanje grupnim normama, pasivna tolerancija zla/nasilja kroz neaktivnost ili ravnodušnost.

Na osnovu Zatvorskog eksperimenta u Stanfordu, Filip Zimbardo je naglasio značaj socijalnih uloga i ukazao na ključni uticaj situacije na ljudsko ponašanje. Zato zaključuje da se nezavisno od osobina ličnosti i ostalih individualnih karakteristika u određenim situacijama, ljudi ponašaju na načine na koje inače ne bi, jer se retko ko može odupreti snažnim situacijskim pritiscima. Zimbardo piše: “Heroji su oni koji mogu da se odupru snazi situacije i delaju u skladu sa plemenitim motivima ili se ponašaju na način koji ne bi mogao poniziti druge čak iako imaju moć nad njima.“