Čovek pobeđuje ne samo prirodu već i duh, i ne shvatajući šta čini. Čoveku prosvetljenog intelekta učini se da je ispravio zabludu kada uvidi da je ono što je smatrao duhovima samo ljudski duh, i to, na kraju, njegov vlastiti duh. Sve nadljudske stvari, bilo dobre ili rđave, koje su ranija vremena smatrala daimónionima svedene su na “razumne“ proporcije kao da su bile čista preterivanja, i izgleda kao da se sve nalazi u najboljem mogućem redu. Ali, da li su zajednička ubeđenja prošlosti stvarno i samo preterivanja? Ako nisu, onda integracija duha označava njegovu demonizaciju, pošto su nadljudski duhovni posrednici koji su ranije bili sputani u prirodi sada uvedeni u ljudsku prirodu, obogativši je tako nekakvom moći koja širi granice ličnosti ad infinitum na najopasniji način. Pitam prosvećenog racionalistu: da li je njegova racionalna redukcija dovela do korisne kontrole materije i duha? On će ponosno ukazati na napretke fizike i medicine, na oslobađanje uma od srednjovekovne zatupljenosti i - kao dobronamerni hrišćanin - na gubljenje straha od demona. Ali, mi nastavljamo da pitamo: do čega su dovela sva druga kulturna dostinuća? Užasan odgovor se nalazi pred našim očima: čovek nije oslobođen ni od kakvog straha, grozna noćna mora bdi nad svetom. Razum je do sada tužno propadao, a stvar koju su svi želeli da izbegnu i dalje se kreće u strašnom napretku. Čovek je ostvario obilje stvari, ali nasuprot tome, širom je otvorio ambis, i šta će se sada desiti s njim - gde će moći da se zaustavi?

Iz dela Duh bajke