Robert Merton je pojam samoispunjavajućeg proračanstva razvio iz Tomasove teoreme, postavljene 1928. godine, kojom se naglašava da ako čovek definiše situaciju kao realnu, ona je realna u svojim posledicama.

U knjizi Socijalna teorija i društvena struktura Robert Merton definiše samoispunjavajuće proročanstvo: “Samoispunjavajuće proročanstvo je, u početku, lažna definicija situacije koja evocira novo ponašanje, koje čini da se izvorno lažno poimanje 'obistini'. Ova prividna valjanost samoispunjavajućeg proročanstva održava vladavinu pogreške, jer će prorok navesti stvarni tok događaja kao dokaz da je bio u pravu od samoga početka.“

Robert Merton smatra da se samoispunjavajuće proročanstvo javlja kada neistinito verovanje utiče na ponašanje ljudi na takav način da verovanje na kraju postaje pravo. Pozitivna ili negativna proročanstva, snažna uverenja ili zablude, koje su deklarisane kao istine kada su zapravo lažne mogu u dovoljnoj meri uticati na ljude tako da njihove reakcije na kraju ispune prvobitno lažna očekivanja, zbog pozitivne povratne sprege između uverenja i ponašanja.

Ovaj koncept, lažnih verovanja samoispunjavajuće proročanstvo pojavljuje se vekovima u mnogim kulturama. Primeri takvih proročanstava mogu se naći u književnosti u staroj Grčkoj, starom Rimu i drevnoj Indiji. Kod antičkih Grka je to Legenda o Perseju, kod antičkih Rimljana legenda o Romulu i Remu, a kod Indijaca ga sadrži priča o Krišni u indijskom epu Mahabharata.

Filozof Karl Poper samoispunjavajuće proročanstvo je nazvao Edipovim efektom, a naziva se i Pigmalion efekat po istoimenom liku iz antičke mitologije. Danas, ideju o samoispunjavajućem proročanstvu često koriste sociolozi kao analitički objektiv kroz koji se ispituju faktori koji utiču na performanse učenika u školama, one koji utiču na devijantno ili kriminalno ponašanje i kako rasni stereotipi utiču na ponašanje onih na kojima se primenjuju.