Kulturni šok se definiše kao stanje snažnog emocionalnog i intelektualnog poremećaja ličnosti, koje je izazvano njenim dolaskom u sasvim različitu kulturnu sredinu. Potpuno različit način života na koji ličnost nailazi u novoj kulturi izaziva kod nje iznenađenje, osećanje izgubljenosti, teskobe, zebnje, pometenosti, nesigurnosti i otuđenosti, kao i teškoće prilagođavanja. Kada osoba proživljava kulturni šok, ona dovodi u sukob poznate kulturne obrasce sa onima na koje nailazi u novom okruženju. Ovaj sukob odvija se “na nivou sopstvene svesti“.
Po Polu Pedersenu kulturni šok se sastoji uglavnom od pet odvojenih faza: medeni mesec, dezintegracija, reintegracija, autonomija i bikulturalnost. Pojedinci različito doživljavaju ove faze, a uticaj i redosled svake faze široko varira. Uobičajeni problemi, koji često prate kulturni šok su: preopterećenje informacijima, jezička barijera, generacijski jaz, tehnološki jaz, nedostatak poznavanja adekvatnih kulturnih veština, nostalgija, dosada, gubitak identiteta.
